Putopisi jednog bicikliste: Visoki Dečani

Putopisi jednog bicikliste: Visoki Dečani

Put me je vodio ka severu, tačnije severozapadu. Prošao sam Đakovicu i od okolnih meštana čuo priču da se u podnožju Prokletija nalazi manastir. Želeo sam otići tamo i putem izmorenog i pogurenog bicikliste nastavio da okrećem pedale u jačem ritmu. Put je vodio od Prizrena prema Peći, a jedini cilj je bio taj da stignem što pre i odmorim svoje telo. Priroda je bila lepa, duž puta društvo mi je pravila sena okolnog zeleniša i cvrkut ptica koje su uživale u šumarcima. Pomislih u sebi kako je ovo čudo prirode neko i nekada sigurno zabeležio. I tako dok su mi se misli o lepoti ovog predela u glavi rojile, naiđoh na manje selo gde primetih česmu sa hladnom izvorskom vodom i jednog čoveka koji je punio svoje buriće. Javio sam se domaćinu u čijim očima uvideh izmorenost i glad, ali veliku želju za životom. Upitah ga: “Gospodine, vidim da ste izmoreni, ali i s druge strane srećni jer živite okruženi ovom prirodom.” Na ovo retoričko pitanje dobih jedan poučan odgovor : “Mladiću, svaki rad je vidljiv u očima vrednog seljaka, ali nadu za boljim životom upravo pronađoh ovde, jer nalazimo se u blizini svetog mesta, ovaj predeo je dom Hrista Pantokratora (Svedržitelja). U blizini je manastir Visoki Dečani.”

SLIKA 1 Putopisi jednog bicikliste: Visoki Dečani

Visoki i gordi: Visoki Dečani

I taman kada pomislih da sam zaboravio prethodnu misao o lepoti mesta i tome da je neko zabeležio ovaj pejzaž, neznanac, srednjih godina izvadi iz svog džepa svitak od papira: “Nisi ti jedini koji je primetio predivnu energiju ovog predela. Sedam vekova pre tebe ovim putem je prolazio kralj Stefan Uroš III, kojeg su nazvali Dečanski, i koji je u svojim žitijama opisao prve utiske.” Odmota stari papirus i poče da čita: “A sam, postavivši šatore, tu prebivaše diveći se krasnome mestu, jer leži na najvišim mestima, sačišćeno svakim drvećem, mnogogranatim i mnogoplodnim, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode. Tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka, čija voda pre ukusa daje veliko rumenilo licu, a posle ukusa veliko dobro rastvorenje telu, tako da se niko ne može nasititi naslade vode. Sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh. Sa istočne strane ovome se priupodobljava veliko polje, navodnjavano istom rekom. Takvo je dakle mesto časno i dostohvalno za podizanje manastira!”

SLIKA 21 Putopisi jednog bicikliste: Visoki Dečani

Osnivač manastira Visoki Dečani: kralj Stefan Uroš III Dečanski

Očaran pričom, nasuh vodu sa česme, pozdravih se sa gospodinom, kojem sam se zahvalio na razgovoru i krenuo putem Visokih Dečana. Posle ove priče u meni se javila žudnja da napokon dođem do tog mesta. Nije mi dugo trebalo, bio je odmah iza brda, a kada sam izašao iz kratke klisure, baš kao u opisima žitija osetio snagu i veličanstvenu harizmu manastira. U seni Prokletija sa zapadne strane i polja navodnjavanih Dečanskom Bistricom sa istočne videh napokon zidove manastira, kao i ceo kompleks. Na vratima me je dočekao monah Simeun koji se vraćao sa polja i pričom o manastiru upoznao sa blagodetima srpske srednjovekovne kulture. Manastir je lep i visok, obilazeći njegovu monumentalnu strukturu koja u osnovi sadrži formu petobrodne bazilike koja kupolama stremi ka nebu, nad južnim portalom crkve naiđoh na mermernu ploču u kojoj je bilo isklesano ime Fra Vita iz Kotora. Upitah Simeuna čije je to ime na mermeru, a stari monah mi poče pričati o graditelju, franjevcu iz Kotora i o istoriji manastira.

Sagrađena između 1327. i 1335. godine, zidana od mermera, zadužbina kralja Stefana Dečanskog i njegovog sina, cara Dušana, za to vreme je predstavljala pravo remek-delo srpske srednjovekovne arhitekture. Fra Vita je primenom krstastih svodova, ojačanih rebrima i visokom formom manastira, čija visina dostiže 30 metara, preneo graditeljski duh primorskih gradova i time doprineo da ime manastira korespondira sa izgledom.

SLIKA 31 Putopisi jednog bicikliste: Visoki Dečani

Prednja kapija manastira Visoki Dečani

Dečani su dugo odolevali zubu vremena, ali i demografskoj strukturi stanovništva koja se tokom ratova stalno menjala. Postajući bogata riznica Nemanjića, manastir Visoki Dečani gradili su izuzetni majstori tog vremena, a freskoslikari i vajari učinili su da ovaj spomenik kulture obogate elementima floralne ornamentike i figuralnih konzola, kao što su lavovi i grifoni (mitska čudovišta sa telom lava i glavom orla). Glorifikujući porodicu Nemanjića na slikama, kupole, kao i unutrašnje zidine manastira oslikane su kompleksno i teološki ilustruju Bibliju. Ciklus Geneze u kojoj su oslikane starozavetne teme stvaranja sveta, dela Apostolskih, Jesejevo stablo, loza Nemanjića, Bogorodičin akatist, Solomonove priče i Sedam Vaseljenskih sabora dela su umetnika čija je vrednost danas neprocenjiva. Postajući ktitor manastira posle očeve smrti, car Dušan završava izgradnju crkve i srpskom narodu ostavlja dragulj srednjovekovne kulture.

SLIKA 4 Putopisi jednog bicikliste: Visoki Dečani

Sveti Đorđe ubija aždaju: trifora na zapadnoj fasadi, iznad portala crkve

U porti crkve nalaze se i najstarije ikone koje datiraju iz XIV veka, kao što su ikone Bogorodice sa Hristom i Sv. Jovana Krstitelja. U periodu između XVI i XIX veka, manastir doživljava uspone i padove. U XVII veku u manastir se dopremaju mnoga umetnička dela, a manastirska skriptorija postaje mesto za transkripciju i prepisku bogoslužbenih i bogoslovskih knjiga. Drveni sarkofag ili ćivot kralja Stefana Dečanskog, kojeg je 1849. knez Aleksandar Karađorđević poklonio manastiru, i kameni presto cara Dušana takođe se nalaze u riznici i svedoče o izvanrednom talentu primenjenih umetnika tog vremena. Danas je manastir deo Uneskoove kulturne baštine i zaštićen od strane države. “Vreme prolazi, ali mermer u Visokim Dečanima ostaje zauvek mlad”, završava ukratko svoje izlaganje otac Simeun i pozva me na večeru u manastirskoj trpezariji. “Izvoli sine, ovo je sve što nam Bog pruža.” Pojedoh parče hleba, komad slanine i slatkog povrća, čiji se plodovi uzgajaju ovde, posedeh malo na klupi i uživah u sumraku jednog predivnog dana.

Pun impresija, slušajući ovog plemenitog čoveka i obilazeći manastir i čitav kompleks uvideo sam da monasi žive u jedinstvenom skladu sa prirodom koja ih okružuje, ali i ljubavi prema Bogu. Završavajući svoju priču, Simeun mi predloži da konačim. Pristao sam. Bio sam fizički umoran zbog prepodnevne vožnje, ali je mirisan i svež vazduh uticao da svaka bol nestane. Miris cveća i miris voska, daju jedinstvenu aromu autohotnu ovom predelu, uživao sam u njemu dok je veče bilo lepo i mirno. Čuli su se zrikavci, žubor vode i pucketanje sveća. Utonuo sam u san i naspavao se kao nikad do sada. Jutarnje sunce je sa prvom liturgijom probudilo lepu misao u meni. Ustao sam preporođen i spreman za dalju vožnju. Prespavao sam jednu lepu noć punu spokoja. Ovo mesto je čarobno, sada shvatam dugovečnost ovih božijih ljudi. Otišao sam opet do crkve, zapalio sveću, prekrstio se, pozdravio sa ocem Simeunom, proverio svoj bicikl i krenuo u nove pohode. Odlazeći sa ovog mesta samo mi je jedna misao bila u glavi. Ovakav mir neću nigde naći. Okrenuo sam se ka manastiru i šaputajući sebi rekao: “Zbogom mi ostajte, Visoki Dečani.”

Izvori fotografija: skyscrapercity.com, pouke.org, pbase.com, manastiri.rs, natetabak.com

Prethodni tekst serijala “Putopisi jednog bicikliste” možete pročitati ovde.


Marko Stamenković je niški meraklija u stalnoj borbi sa životnim vetrenjačama. Nesuđeni srpski oficir. Buntovnik sopstvenih misli koji živi u stalnom intrapersonalnom svetu. Ponekad lenj, ali poštuje rad i kantovski voli. U potrazi za bogatstvom reči pronašao novinara u sebi. Životni moto: Što te ne slomi, to te ojača…