Mnogo ljudi svakog dana stavlja rudarsku lampicu na glavu i silazi u okno, makar to bilo samo opuštanje od pet minuta, meditacija pred spavanje, tumačenje upečatljivog sna, ili prirode osećanja koja su ih obuzela. Nema tu dnevne kvote. Tu i tamo iskopaće po neki sjajni kamenčić, ali važno je održavati tunele provetrenima i boraviti u njima. To je dnevna praksa, higijenska navika kao što je tuširanje i pranje kose. Nekad ne stignete baš svakog dana, ali uvek se bolje osećate kad stignete.
Mnogo ljudi uviđa potrebu za duhovnom higijenom, ali ne upušta se u pronalaženje načina. Ne uvodi nikakav rad na sebi u praksu. Oklevaju, nalaze izgovore, boje se ili nisu suštinski zainteresovani. Balansiraju između nezadovoljstva i arogancije – nekad osećaju kako sami sebe sprečavaju da budu zadovoljni i da bi trebalo da nešto u sebi razreše i promene, a nekad se osećaju nadmoćno normalno i stabilno, u odnosu na ostale, koji pokazuju osećanja i slabosti, a koji se stalno bave nekim radom na sebi. U trenucima arogancije zaključe da to ništa ne pomaže i da samo oduzima vreme, ne poznajući prirodu procesa i ne dajući sebi šansu da otkriju šta je to što mogu da promene i unaprede, dodajući još jednu negaciju svojim stavovima i načinu života.
Da, oni koji rade na sebi nisu u nekoj očiglednoj prednosti u odnosu na ostale. Oni samo poznaju svoje manjkavosti, slabosti i ograničenja, razumeju ih i pokušavaju da ih umanje, prevaziđu, ili upotrebe u sopstvenu korist.
Najveća razlika između mana i vrlina je upravo u svesti o njima.
I jedno i drugo samo su osobine. Zato je najvažnije da znamo od čega smo sastavljeni i čime raspolažemo, da to prihvatimo i da volimo sebe bez popravki.
Činjenica je da oni koji rade na sebi zapravo uče da vole sebe, što je mnogo važnije nego da sebe koriguju.
Rad na sebi je sam po sebi nagrada i zadovoljstvo – ne moramo da uradimo nešto senzacionalno da bismo zatim mogli da budemo zadovoljni sobom – možemo slobodno da budemo zadovoljni sobom bez ikakve arogancije, iako nismo postigli ništa čime ćemo natrljati nos svima okolo i ubediti ih da im ništa ne vredi bez rada na sebi.
Mnogi osećaju potrebu da nešto preduzmu, ali imaju suviše izgovora da se nikada ne upuste u rad na sebi
Ko oseća tu vrstu zadovljstva, on prosto ne razume koncept natrljavanja nosa bilo kome, jer zna da su merila vrednosti i uspeha različita i da je to osećanje zadovoljstva sobom subjektivno i važno samo za onoga ko ga oseća.
Praksa duhovne higijene između ostalog čisti od koncepta likovanja, trijumfa, arogancije, štreberskog nastojanja da budeš svetli primer i da pokažeš šta si naučio i uradio.
Naravno, onaj ko održava duhovnu higijenu bolje uočava zaprljanost na svim nivoima, senzitivniji je i osetljiviji kako na svoju nečistoću, tako i na otrove koje drugi prosipaju, ili se njima natapaju. I naravno, on nastoji da u sebi tu nečistoću otkloni, da ukaže na održavanje higijene onima koji mu se žale da im nije dobro i da se izmakne i distancira od onih koji prskaju otrov svuda unaokolo.
Rad na sebi ne poznaje ambiciju. To nije kao: sada ću iz ovog rudnika da iskopam sve dijamante, a onda ću da zatvorim okno i uživam u raskoši do kraja života. To tako ne funkcioniše, kao, uostalom, ni jedan koncept koji podrazumeva da ćete nešto završiti, pa tek onda uživati.
Rad na sebi je uživanje. Prepreke su dobrodošle. Sreća je dobrodošla. Tuga je dobrodošla. Ljubav je dobrodošla.
Zahvalnost je uvek prisutna.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
