Mile, tridesetogodišnji dostavljač skromne firme pompeznog imena ’’LTD Mega trade electronics’’, koja se bavi prodajom sitnih elektronskih uređaja, seda u kombi marke VW cady 1.9 TDI, sa namerom da dostavi paket fenova jednom frizerskom salonu u centru grada. Pre nego što startuje mašinu, zapali cigaru , pakosno se iskezi i procedi: “E jebo sam ti majku, hohoho”. Zatim počinje tlačenje pogonskog mehanizma nesrećnog dostavnog vozila, kakvo se ne može videti ni po zaleđenim reli stazama finskih jezera. Mile goni onemoćalu mašinu kao da sutra ne postoji! Svestan da nije njegova, prema njoj se ophodi kao prema najcrnjem dušmaninu. Pepeo od cigare trese po podu. Automobilu ispred vozi u branik. Psuje i preti svakome koga ne uspeva da pretekne ili mu se ubaci u traku. Trka se i sa sportskim automobilima i čak ni oni ne mogu mu ništa, jer u uličnim trkama nije važna količina konjskih snaga ispod haube, već koeficijent nemarnosti prema vozilu.

Ali, tema ove kratke studije nije vozačka bestijalnost, nego ono zbog čega se Mile bahati na radnom mestu. On je samo primer načina na koji jedan naš prosečan sugrađanin obavlja povereni mu radni zadatak. Njegov pristup esencija je poimanja radne etike našeg čoveka.

Naime, radna etika u Srba derivat je specifičnog mentalnog sklopa, koji definitivno zaslužuje pažnju. Zajebati gazdu, ili ako ste gazda, zajebati radnika, idejna je osnova većine poslovnih aranžmana u zemlji Srbiji. Dve najrasprostranjenije izreke koje naš narod koristi da bi opisao način na koji se obavlja posao su: “Preko k..ca” i “ispod žita”. Ovaj prvi služi za objašnjavanje koliko čovek uživa u vršenju poverene mu dužnosti (“Ma radi on to, al’ preko k..ca”, “Ma idem svaki dan, al’ sve nešto preko k..ca”). Drugi se koristi da bi se predstavio stepen poštenja u radu, koji je najčešće na robijaškom niovu (“platio im je nešto ispod žita”, “mulja nešto ispod žita”, itd.). Za sam izraz kažu da je star vekovima i da potiče još iz vremena kada nije bilo robnonovčane razmene, već se plaćanje vršilo žitom. Ima u narodu još mnogo izreka, rečci i šaljivih poskočica čija su inspiracija radni odnosi, poput “Ne mož’ me ti malo platiti kol’ko ja malo mogu da radim”, “Da vidimo ko će koga zajebati” i slične, ali autoru teksta za srce je apsolutno najviše prirasla drevna poslovica “Drži bure vodu dok majstori odu”. To je stara narodna mudrost, koja se često pominje u svakodnevnom govoru, a i u novinskim člancima koji obrađuju rad ministara, vladinih činovnika i apartčika u državnoj upravi. Nastala je nekada davno, neminovnom reakcijom britkog i duhovitog narodnog duha na radnu etiku raznih majstora, čije je nepoštenje i levantinska prepredenost legendarna.

To me podseti na stotine takvih mutnih tipova, baštinika tradicije muljatorstva, koji su mi prodefilovali kroz kuću u svojstvu molera, zidara, popravljača veš mašina i eksperata za rasvetu. Moji roditelji,  prepošteni ljudi opterećeni kodeksima časti i poverenja u dogovor, nikad nisu bili u stanju da se uhvate u koštac sa tim umetnicima prevare. Svaki poslovni aranžman koji su imali sa majstorima završio se potpunim fijaskom – ojađenim kućnim budžetom, cevima koje cure, loše zavrnutim šarafima, ukrivo postavljenim policama i očajem majke koja nije htela belu boju fioka, nego crnu. Kako li se samo završila montaža toliko željenog šanka u našoj kuhunji… Umesto raskošne površine za ručavanje i odlaganje činija sa voćem, dobili smo nekakvu idiotsku skalameriju na spratove, sasvim drugog oblika, boje i namene, na visini od 40 cm od poda, gde ne samo da se ne može ručavati, nego se ne može ni nasloniti laktom. To bi bio šank jedino kineskim osnovcima. Da ne govorim o montaži tuš kabine na visinu od 80 cm, u koju sam od svih ukućana jedino ja mogao da uđem, jer imam dva metra; o radijator rešetki za sušenje peškira koja nikad nije grejala, ili o krečenjima koja su koštala kao razvoj naprednog softvera, a iza kojih su redovno ostajale fleke na drvenariji.

Svi ti poslovni aranžmani zaključeni su u atmosferi neviđenog razumevanja i međusobnog poverenja. Majstor sedne, popije dve čašice najkvalitetnije domaće lozovače i kafu, pojede kolač i ispriča se sa roditeljima, da bi zatim uzeo da premerava područje budućeg rada. Posle prvog razvlačenja metra, kiselo se osmehuje i počinje priču: “Neverovatno, kakvi sve rade danas, hoho! Pa ovaj se učio na vama, taj alata vidio nije! Majku mu njegovu, evo vid’te gospođo kako vam je ovo montir’o, vid’te! Ništa to ne valja, pa ne more se ’vako radit! Gle ovaj šaraf đe je uvrtio, majku mu lopovsku, hohoho”. Mi svi gledamo, vrtimo glavom, stvarno, kakav nemar, eto hvala Bogu da smo konačno našli nekog ko će to da otkloni i uradi kako valja.  Naravno, kad dotični gospodin završi sa svojim projektom obnove polica, onaj prethodni nam deluje kao akademski skulptor u drvetu.

Ne mogu da ne pomenem i čuvene šalterske službenike, košmar svakog malog čoveka koji mora odraditi bilo kakvu transakciju sa državom, a nema vezu. O njima neću pisati, jer je njihov urokljivi pogled i orgazam koji doživljavaju kada vam saopšte da morate doći još jednom, već mnogo puta bio tema komičara i dramskih pisaca. Čudo posvećenosti poslu svakako su i radnici u korisničkim servisima kompanija koje vam isporučuju internet i kablovsku. Kad god ih pozovete i kažete im da od celog meseca internet imate samo 15 dana, i to onda kada vam ne treba ništa (od 8-10 ujutro), jedino što vam kažu jeste da isključite ruter iz struje na 5 minuta. Pa toga bi se i moja baba setila! Tek posle pretnje raskidom ugovora poslaće mrzovoljnog tehničara koji će vam zameniti bedni ruter pakistanske proizvodnje.

Molim gore profilisane radničke kategorije da se ne vređaju što ih pomenuh (mada sam siguran da su prepoznali neke od metoda svoga rada), jer ni ja svoj posao – studiranje, ne obavljam ništa poštenije, ni sa većim elanom od njih. I ja bih voleo da svog nadređenog, profesora, zajebem i zaradim šesticu bez rada! Uf, ništa mi ne bi bilo milije! A opet, taj stari profesor večito pokušava da zavrne upravu fakulteta i zaradi platu bez ijednog održanog predavanja i sa tri ispitna roka godišnje u kojima se pojavi.

Međutim, oni takmičari u neproduktivnosti kojima je nadređeni šef, mnogo su bezazleniji u radnom nemoralu od onih kojima je nadređeni – narod. Pogađate, to su političari, prinčevi pohlepe. Njihov šef je narod. Narod ih plaća i postavlja na funkcije. Barem bi to tako trebalo da bude. Elem, opšte je poznato da se u njihovim redovima nalazi najveći procenat vrhunskih muljatora, secikesa i hohštaplera. Takve razbojnike  politika tradicionalno regrutuje i tako je vekovima. Sećam se kada sam skoro sedeo u nekom društvu, na sedeljci kod prijatelja. Okupilo se tu nekoliko mutnih faca iz raznih miljea, ali sam zapamtio dvojicu mladih partijskih jurišnika, koji su sve prisutne vrbovali da se učlane u stranku kroz čije se blatnjave strukture pokušavaju probiti do pozicija. Par nas slušalo ih je gotovo bez reči, kao u hipnozi. Nismo mogli da verujemo da neko sa tako bednim rečnikom, (ne)znanjem i površnošću vidi sebe kao ministra jednog dana.

Onda sam se setio nekih koji su bili ministri i shvatio da naša šokiranost nije utemeljena. Uglavnom, jedan od njih, debeljuškasti bojovnik podmlatka stranke (namerno ne govorim koje, jer smatram da su sve iste), pohlepnih očiju sitnih kao u krtice obećavao nam je radna mesta, luksuzne kabinete i mali rad uz mnogo povlastica, ako pristupimo njegovoj stranci. Odmah sam ga zamislio kako u nekoj birtiji troši prvi honorar od lepljenja stranačkih plakata i ždere kolenicu sa kupusom. Škrguće zubima dok  mu masni prsti odvajaju kost od mesa i mrmlja sebi u bradu: “Joj kad uđem u parlament, joj što ću se nakrkati i napiti u skupštinskom restoranu, ima po deset porcija da nosim kući svaki dan, ima i kuče da mi jede biftek!” Zamislite to krme kada se sutra dočepa fotelje direktora javnog preduzeća.

Carstvo negativne selekcije i loše radne etike vidi se u svemu, od štemovanja struje do krupnih infrastrukturnih projekata.  Reći, na primer, da se Prokop gradi 40 godina samo zato što nema dovoljno para, ili da ne možemo za 30 godina napraviti 100 km autoputa kroz panonsku tepsiju, uvreda je za svakog ko nije malouman. Pa Kinezi bi za 40 godina napravili mermerne stepenice od Indijskog okeana do Mont Everesta. Gradi se toliko zato što smo takvi kakvi smo. Zato što svi, od šefa gradilišta koji fiktira račune, preko bageriste koji drpa naftu, do geodeta koji meri jedan centimetar manje peščane podloge  nego što je potrebno (jer se na 10 km puta mnogo mazne zbog tog centimetra manje), smišljaju tehnike za lično okorišćenje na uštrb projekta. Takvi smo u svakom sistemu, ideološkom obrascu i materijalnom stanju.

Takvi smo bili i u kraljevini i komunizmu, a pogotovo u kaubojskom kapitalizmu koji kao sistem počiva na onom što je najgore u ljudima. Smuljati, zajebati, podvaliti, važilo je i ranije, ali je bilo simpatičnije i bezazlenije, jer se sporije živelo. Danas je to postalo ideja vodilja i lajt motiv u životu. Zato svi koje rade, kažu: “Joj, najgore je raditi sa ljudima!” Koliko li sam puta to čuo. Pa sa kime da radimo, sa robotima? I seljak mora da radi sa ljudima, a ne samo sa kravama i živinom, jer nekome mora prodati meso, sir i stoku. Pošto moramo raditi sa ljudima, valjalo bi usvojiti nešto od onih disciplinovanih i ledenih Švaba i Engleza. Zašto bismo od njih usvajali samo ono što ne valja ništa? Pa jedina stvar koja valja na tom Zapadu je to što kad zaključiš posao sa nekim, on će ga odraditi onako kako si mu tražio. I to će koštati onoliko koliko ti je rekao. Dakle, polica će biti bela, a šaraf u gornjem desnom uglu, a ne u sredini. Kad ti vozač nešto preveze službenim kolima, neće ti sagoreti lamelu za 100 km puta. Kad dobiješ garanciju za nešto što si kupio, to će ti zaista i zameniti ako se pokvari. Na šalterima ćeš moći i da završiš ono zbog čega šalteri postoje i zbog čega oni koji tamo sede dobijaju platu. Ajde to da usvojimo, umesto što usvajamo tuširanje alkoholom petkom uveče, big brother-e, trenutke istine i parade. Jedna stvar od koje bi imali vajde, za promenu! Nešto što bi uradili zbog nas samih, a ne zbog EU upitnika!

Bez obzira na beskrajne generalizacije raznih vrsta kojima često pribegavam i čiji sam ljubitelj (koje su doduše neizostavni pratilac pripovedanja o društvenim fenomenima i kod mnogo ozbiljnijih i starijih pisaca), jasno je da nisu svi među nama muljatori koji samo misle kako će zajebati gazdu ili mušteriju i uzeti što više para za što manje rada. Pored nespornog prisustva loše radne etike i negativne selekcije u našem društvu, i dalje sam ubeđen da ono malo naših ljudi koji valjaju, vrede više od bilo kakvog resursa. Nafte, gasa, zlata i uglja. Ima i takvih. Baštinika stare politike domaćinskog poslovanja. To je onaj dobroćudni  buca što drži piljaru iza zgrade, koji vam kada platite račun od 310 dinara novčanicom od 500, vrati kusur od 200. To su i neugledni prodavac kestenja iz Knez Mihajlove, koji vam natrpava deset kestenčića preko ivice fišeka, baba na pijaci koja vam doda dva paradaiza u kesu i onaj momčić što vam je vratio izgubljeni novčanik sa 100 evra u njemu. Ima i takvih, ali oni su u poslu uglavnom osuđeni na propast, jer njihovu posvećenost (po svaku cenu) zdravim ljudskim odnosima, redovno iskoriste razni hohštapleri, ostavljajući ih bez ičega.

Neko se tu mora menjati. Ili će ovi koje malopre pomenuh postati pokvareni, ili će se ovi drugi prisetiti davno zaboravljenih kategorija časti, doslednosti i etičnosti u poslovanju.  To zavisi od nas kao društva. Kada počnemo opet da vrednujemo časne više od onih koji žive na foru, ovih drugih biće manje. Smanjiće se i njima broj onda kada ispadnu iz mode. Jedino ako budemo verovali u etičnost, ona će imati šanse da preživi.


Milan Stanišić je beskompromisni kritičar sistema, analitičar beznađa, hroničar pohlepe, baštinik sarkazma, pasionirani ljubitelj hiperbole kao stilske figure, hedonista, lenčuga levantinskog tipa, fotograf, bibliofil, nautičar i na kraju pravnik.

Editors choice