Rado te se setim, ljubavi stara!

Rado te se setim, ljubavi stara!

Vrelo leto dve hiljade sedme godine. Lokacija Sutomore. Plan beše provesti se ludo, bezbrižno i nezaboravno sa ekipom iz gimnazije, ali desilo se i više od toga. Desila im se i ta ljubav.

Četiri devojke i jedan dečko sleteli su na tu x lokaciju!

Ne bi one bile lujke da nisu sa sobom povele i druga, koji je jednoj bio dečko i frizer, a ostalim devojkama drug i frizer. Pa vi procenite na šta je on ličio, a na šta one. Kad na sve to dodate preplanuli ten, slatke sedamnaeste, poneku vodku i jako, jako dobro raspoloženje, gde im beše kraj!

Te četiri devojke bile su lude, slatke, beogradske mačkice, pošle su putem zabave. Ali jednoj se svet okrenuo, ne od vodke, mada donekle i da, okrenulo joj se sve kad je ugledala u toj čuvenoj fensi-šmensi diskoteci svog princa na belom konju. Doduše, nije imao konja, ali je bio istinski princ. Nisu mnogo pričali, ali pogledi su se uhvatili i rekli sasvim dovoljno.

Bila je to najsrećnija noć u njihovim životima, iako nije bilo ni seksa ni razvrata, bili su klinci, željni svega, nespretni, srećni i nesrećni u celoj situaciji. Nisu mnogo pričali, nisu mnogo razmišljali, voleli su jedno drugo najjače što su mogli da zamisle.

Plaža. Muzika. Dvoje mladih samo u kupaćim kostimima. Dodati još nešto, bilo bi previše.

Za njih vreme je tada stalo, svet promenio boju, a život dobio nove note. Miris njene kose još mu je na prstima, godinama ga pere, i godinama se vraća. Ona se trudila da zaboravi njegove oči, ali one ne daju joj mira noćima.

Ređao se dan za danom. I svaki je bio drugačiji. Ponedeljak pun sunčanja, utorak pun izlazaka, sreda ljubavi na plaži, četvrtak ljubomore, petak ljubavi do groba, subota ljubavi posle groba, ali dođe i ta nedelja.

slika 1r Rado te se setim, ljubavi stara!

Svaka ljubav je bajka za sebe! I obično ide ovim redosledom

Ta tužna nedelja slomljenih pogleda, pakovanja srca u komadićima stakla, pakovanja suza u papir preko nažvrljanih adresa i brojeva telefona. Zagrljaja koji ih i sad bole, i dušu paraju. Bolela ih je ta luda, bezbrižna i nezaboravna ljubav, neplanirano dogođena, ali nisu žalili tada, imali su po sedamnaest godina, verovali su u čuda, verovali su da će se za par dana naći u Srbiji i ponovo voleti.

Videli su se nakon četiri godine! Tog dana upoznao je svog sina! Nije znao da je njihov jedini i prvi put vođenja ljubavi na svet doneo malog, slatkog, plavookog dečaka!

Oprostio joj je ćutanje i tajnu! Ljubav je planula do nebesa!

Sada su srećni i žive u kućici na moru! Baš blizu plaže gde su sa svojih sedamnaest godina prvi put vodili slatku ljubav i ovekovečili je muškim detetom.

Svet možda nije spreman za moderne bajke, ali one svakako jesu spremne za mlade ljude koji veruju u čuda i iskrenu ljubav!

O, hajmo svi na more!


Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).