Radoje Domanović je predstavnik srpskog kritičkog realizma, utemeljivač alegorično-satirične pripovetke i najsjajniji satiričar u srpskoj književnosti. Njegova ironija zasniva se na propadanju građanske kulture i svesti. Perspektiva iz koje sagledava srpsko društvo složenija je nego što se čini, jer u Domanovićevoj retorici metafora funkcioniše kao stvarnost i obrnuto. On je svojim pisanjem oslikao “politički kratkovid narod”. Kao kritičar i protivnik tadašnjeg političkog režima, bio je progonjen, premeštan na poslu i otpušten iz službe. Radio je kao pisar u Ministarstvu prosvete i kao korektor Državne štamparije.
Domanovićeve satire obično se kvalifikuju kao obračun sa režimom i stanjem u Srbiji, ali to je samo jedan, vidljivi deo istine o njima; drugi, skriveniji i tragičniji, jeste da su one i piščevo svođenje računa sa samim sobom – sa sopstvenim iluzijama i zanosima. Mahom se ističu društveni efekti, ali i afekti koje je on doživljavao pišući ih. Njegova alegorično-satirična pripovetka jeste kao eksplozivom nabijena bomba koja je za zadatak imala da poruši ono što je mrzeo, ali je time ranjavala i njega, jer je pogađala ono u šta je dotad verovao.
Iznevereni ideali pretvaraju se u prah i pepeo i iza njih nastaje potpuni mrak u kome su zgarišta puna ljutog dima – Domanović potpaljuje plamen osvete. Osveta je buknula i predstavila čudovišne likove kao deformisane figure u sfernom ogledalu. U suštini, njegov produženi sarkazam ukazuje na to koliko ga pogađaju porušeni ideali. Pisac je u mladosti bio vaspitavan na viteškim tradicijama, a za vreme apsolutizma Obrenovića na svakom koraku viđao je negaciju tih tradicija — ropsku pokorenost, karijerizam, gubljenje ljudskog dostojanstva, kao i gorčinu života i osudu birokratskog, policijskog sistema. Njegove pripovetke predstavljaju strastveni zov na uzbunu, poziv na moralno ozdravljenje i pribiranje svih snaga koje mogu da doprinesu što bržem nestanku čudovišnog režima. “Danga” je primer piščevih razočaranja.
Satira “Vođa” predstavlja osvetu Radikalnoj stranci i njenom šefu Nikoli Pašiću, kojeg je i sam sledio, ali se najzad suočio sa njihovom neprincipijalnošću i demagogijom. U pitanju je paralelizam između umetničke imaginacije i same stvarnosti, kojim se jedna društvena realnost izražava. U pripoveci postoji velika podudarnost – autor je u stvari oslikao niz fizičkih i psiholoških osobina Nikole Pašića. Domanović u ovoj satiri nalazi mesta i za aluziju na istorijske događaje u kojima je Radikalna stranka direktno učestvovala. Pripovetka je kritika naroda i podsmeh njenom slepom verovanju u “vođu”. Iz ovih satira izbija piščevo nestrpljenje da se što pre okonča nezdravo stanje u zemlji; to može da se shvati i označi kao revolucionarni žar.
Boreći se protiv apsolutizma, istovremeno se suprotstavljao i neprijatelju u sebi – bolesti. Sreća je za Domanovića, i za srpsku književnost, što su se njegove subjektivne opsesije objektivno podudarale sa težnjama naroda i sa tadašnjom situacijom u zemlji, jer bez takve koincidencije verovatno bismo imali samo satiričara koji je kivan na ceo svet. Objektivno značenje ne umanjuje književni značaj, naprotiv, čini ga prodornijim, jer stvara realne slike i nalazi gorko-ironičan način da predstavi ono o čemu se novinarskim stilom i političkim rečnikom pisalo i govorilo u opozicijskoj štampi. Kao satiričar, Domanović je verovao da se mnoga društveno-politička zla i moralne posrnulosti mogu prevazići i ispraviti, pa je satiru tako tempirao – kao oružje u borbi za preobražaj Srbije, koji je za njega značio i sopstveni preporod.
Kako je bolest uzimala maha, izgubio je veru u mogućnost da se ljudi menjaju, i sve je više verovao u nepopravljivost zla; nije više imao neki stvarni ili bar zamišljeni ideal koji bi mu služio kao orijentacija i merilo za kritiku. Samim tim, njegova satira postala je lično zakeranje i gunđanje.
Pored te ogorčenosti koju je nosio, ali i predugo i previše negovao, njegova retorika, talenat za izražavanje, bila je svetlost u mračnoj realnosti o kojoj piše. Političke kreature iz njegovih pripovedaka i danas imaju iste karakteristike, a same pripovetke ne gube lik političkog horora. Idealima na kojima je autor odrastao ne smanjuje se vrednost, satira koja ih imitira nikad ne izlazi iz trenda. Možemo uočiti da je Domanović mnogo toga predvideo.
Njegova dela i novinski tekstovi uvek deluju kao govori iz perspektive besedničke kritike slike sveta i stvarnosti Srbije. Radoje Domanović, genije besedništva!
Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)
