Kao mali igrao je košarku, ali ga je živciralo to što protivnici neprestano osvajaju poene. Posvetio se rvanju grčko-rimskim stilom i postao šampion Jugoslavije. Zaljubio se u džudo i postao prvi zapadnjak koji je bio prvi u klasi na prestižnom univerzitetu Tokai u Japanu. Osvajao je medalje na olimpijadama i skrasio se u opitnoj školi Dvajt na Menehtnu, gde je razvio sopstveni metod rada sa decom. Mnoge je izveo na put šampiona, a mnogima vratio veru u život. Osposobio ih je da budu zdravi i srećni ljudi.

Ovde možete pogledati dokumentarac iz šest delova “Savremeni samuraj” o životu i radu Radomira Kovačevića. Smatrao je da sva deca mogu da se ostvare ako im se pruži prilika da rade, da se usredsrede. Da bi ih izveo iz zatvora navika, uobičajenih ritmova porodice i društva koji često koče osetljivu decu, razvio je način vežbanja koji šokira, ali i zasmejava, te nadahnjuje klince. Dolazili su kod njega da vežbaju plivači i košarkaši, atletičari i teniseri. Dovodili su mu i decu s poteškoćama u razvoju, stidljivu, zatvorenu, gotovo autističnu, hiperaktivnu, neshvaćenu. Svima je pružao priliku, da ojačaju telesno, umno i duhovno. Neke je izvukao iz teških bolesti, neizlečivih savremenoj medicini. Za rad nije tražio naknadu. Govorio je da svet današnjice boluje od nevaspitanja i nediscipline, pa je pomoć klincima shvatao kao, gotovo svetu, dužnost.

Uvek vedar i nasmejan, govorio je da priroda svima pruža priliku. “Rađamo se kao pobednici i zatim zalutamo stranputicama društva i porodice. Ukoliko nešto želite, nemoguće je da ne uspete. Neophodno je samo da naviknete na rad i sve se može prevazići”, poručuje nam Radomir Kovačević, Srbin iz Bosne čija polovina pepela počiva u Beogradu, a druga polovina u počasnoj niši na univerzitetu Tokai u Tokiju.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice