Realnost ljubavi se ne nalazi u osećanjima, koja se razvijaju spontano, ali se isto tako i gase, ako ne obavljamo sav onaj zahtevan posao oko negovanja odnosa, koji pretpostavlja loše periode, mučna suočavanja sa sopstvenim pogrešnim ubeđenjima i pružanje podrške partneru i kad nam uopšte nije do toga.
Ljubav ne ide sama, poput sile koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari, osim u samom početku. A kad ona obavi svoj idealistički deo posla, moramo sopstvenim snagama da se suočavamo sa realnošću. Često ispadne da tu snagu uopšte nemamo i onda mislimo da smo promašili, da smo voleli pogrešnu osobu i da će sledeći put biti bolje. Ali, sledeći put ćemo se zateći na istom ispitu, na kome smo već pali.
Ne sviđa nam se ono što vidimo oko sebe
Posmatrajući svoje roditelje i sve ostale parove u našem okruženju, zaključujemo da to nije prava stvar, da među njima nema prave ljubavi i da zapravo, ljubav nikako ne može biti baš to što vidimo – naprezanje, sukobljavanje, kompromisi, periodi udaljavanja, nerazumevanje, povređivanje… Uopšte nam se ne sviđa to što vidimo i zaključujemo da to nije ljubav. Jer nismo u stanju da shvatimo zašto se ljudi tako loše i teško snalaze u svojim vezama i zašto ostaju zajedno ako tako bedno propadaju u svojim pokušajima i borbama.
Ne uzimamo u obzir da su oni počeli zaljubljeni i nošeni osećanjima i da nikada nisu naučili potrebne veštine za održavanje odnosa i produbljivanje bliskosti, jer su, kao i mi, verovali da ljubav može da premosti svaki jaz i zatvori svaku pukotinu. Ali da bi ljubav postala tako solidan građevinski materijal, treba mnogo praktičnog i napornog rada, a to je ono što gotovo nikad ne vidimo u odnosima ljudi koje poznajemo.
