Odjednom, nešto me je preseklo posred srca. Baš kao i onda. Bio je to onaj isti, potpuno identični osećaj sa kojim sam se sretala više puta, vešto izbegavajući susret u četiri oka. I ovog jutra me je iznenadio svojim nenajavljenim dolaskom. Bila sam totalno nespremna za povratak na mesto zločina ali nešto me je, nekakva nevidljiva sila, prosto vuklo k njemu. Uhvatio me je za ruku i poveo sa sobom u tišini koju su samo povremeno prekidali moji uzdasi. Na usnama mi je bilo hiljadu pitanja a niti jedan odgovor. Nisam se opirala. Nisam ni htela.
Jednostavno sam shvatila da je bolje da mu se prepustim bez pogovora. Vodio je igru čija sam pravila uvek vešto kršila bez trunke griže savesti, ali ne i ovog puta. Puštala sam ga da pobeđuje iznova i iznova, toliko da je prosto bio iznenađen. I sama sam bila zbunjena manjkom otpora koji uopšte nisam pružala. A on je konstantno bio tu, u meni, i šetkao se po mom srcu tamo – amo, kao da mu je sve bilo dozvoljeno pa i da vlada mojim mislima kao kakav veleposednik svojim imanjem.
Škripa fioke vratila me je naglo u javu, u stvaran svet koji me je okruživao a u kojem nije bio baš rado viđen gost. U dnu fioke stajala je kutija koja je u sebi krila njega, njega koji je znao da me rastuži i nasmeje u isto vreme. Čega sve tu nije bilo! Pisama, razglednica, slika i nerazvijenih filmova.
Drhtavim rukama izvadih stari rokovnik sa kojeg me je iznenađeno posmatrala Moneova slika, suvenir koji me vraćao u jedan grad koji je u meni izazvao onaj čudan osećaj prošlosti i sadašnjosti koji se spajaju u jedno. Bio je tu i isečak od avionske karte i jedna požutela ulaznica za muzej. Skoro da sam mogla da osetim te drhtave ruke koje me grle i usne koje mi na mešavini francuskog i španskog jezika šapuću stihove mog omiljenog pesnika, Žaka Prevera. Tog jutra, dok me je taksi vozio na aerodrom, plakala sam ili su to kapljice kiše bile koje su kroz prozor dospele i do mog lica? Nedostajao mi je. Jako. Nedostaje mi ponekad i danas.
Htedoh da mu kažem da ide, da me ostavi na miru, ali prećutala sam. Pametniji popušta, mislila sam dok su prsti čeprkali po kutiji tražeći nešto, nekakav dokaz koji sam mogla da mu pružim i sa ponosom kažem da greši. Nisam to nešto pronašla, ali je zato tu bila gomila nekih sitnica koje život znače, a koje su svakako išle u prilog njegovoj teoriji.
Bila je tu i ona, razglednica sa koje se šepurio Pobednik a na čijoj poleđini je pisalo: “Nije istina da mi Hrvati mrzimo Srbe.” Iz nekog razloga tog proleća ponela sam taj suvenir na nezaboravne dane u Beogradu, isti suvenir na kojem je jedan tip u Zagrebu napisao tih par reči poslednje noći našeg boravka u hrvatskoj prestonici. Studentsko putovanje po Balkanu neizbežno je probudilo gomilu nedefinisanih osećanja, a tih dana posle dužeg vremena sretoh i svog ljutog neprijatelja sa kojim već deceniju ratujem. Imam osećaj da ćemo se i danas grdno posvađati.
Gleda me i ćuti ali u tom pogledu vidim prekor. Samo što mi ne kaže: “Jesam li ti rekao. Tvrdoglava si pa me ne slušaš.” Slušam, razumem sve. Ali da je u pravu, e tako nešto od mene neće čuti. Gledamo se i dalje u tišini koju prekida moje tipkanje prstiju po poklopcu kutuje koju, skoro sa strahopoštovanjem, vraćam na mesto. Zatvaram fioku i krećem ka vratima. Potrebno mi je malo vazduha.
“Bežiš, kao i uvek.” Šapuće, ali dovoljno jako da ga mogu čuti. Ili su to samo moje misli koje odzvanjaju više nego što bi trebalo? I dalje je tu, iako sam bila ubeđena da sam ga zatvorila, zajedno sa kutujom, u riznici sećanja. “Dobro ko si ti? I dokle ćeš više da me proganjaš?” Red je da se posle toliko vremena i zvanično upoznamo. “Reci mi kako da te zovem?” Osmehuje se. “Neki me zovu memorija, neki sećanje. A u tvom slučaju možeš da mi se obratiš na vrlo jednostavan način. Zovi me samo nostalgija.”
Filozofira kao da je otkrio toplu vodu. Sve to ja znam, i to vrlo dobro. Stari smo mi znanci, njegovo visočanstvo nostalgija i moja malenkost. Malo se svađamo, pa se mirimo, onda se volimo, a vrlo često i mrzimo. Ratujemo, ali, na sreću, uvek je tu i bela zastavica i neizbežno primirje.
Emina Ristović za sebe kaže da je večiti nostalgičar i pisac u pokušaju. Reči su njena igračka bez kojih ne može i od kojih je, jednog dana, pre dve godine, nastao roman prvenac “Balkanski virus”. Ne može bez Italije, koja je njen dom već 11 godina, porodice i prijatelja raštrkanih svugda po svetu. U slobodno vreme vodi svoj multi-cultural blog From Italy With Love.
