Rekla je: “Pričaj mi o sreći”, rekoh joj: “Ne mogu stojeći”

Rekla je: “Pričaj mi o sreći”, rekoh joj: “Ne mogu stojeći”

strana 1 od 2

“Nećeš mi verovati!” Tako je otpočeo razgovor između mog ortaka i mene. Znala sam da je nešto važno i jako zanimljivo, čim nije stigao ni da me pozdravi.

“Znaš onu malu za koju sam te pitao pre dve nedelje? Zgodna, smeđa, ima najmanji struk na svetu? Pošto ti nisi znala ništa više o njoj osim imena, a znaš da je meni samo to dovoljno, raspitao sam se malo bolje, kao slučajno je upoznao, i krenuo sa pričom. Sve sam odradio kao i uvek, nekoliko dana kucao poruke, častio turu pića njene drugarice i nju, i naravno, posle svega toga pozvao je na randevu! Sinoć smo se videli. Otišli smo u onaj moj, znaš na koji kafić mislim, popili kafu. Odmah je počela da priča o nama u budućem vremenu, a ja sam je gledao toliko zbunjeno i samo potvrdno klimao glavom. Pa ja skoro gluplje i naivnije žensko biće nisam sreo. Predložio sam joj da kod mene nastavimo sa upoznavanjem. Malo se nećkala, ali ipak mi je kućni prag prešla!

SLIKA 19 Rekla je: Pričaj mi o sreći, rekoh joj: Ne mogu stojeći

Nekada ispod mire sto đavola vire!

Da te ne davim previše, počeo sam lagano sa poljupcem, ruke su se malo po malo razletele na sve strane, krenuo sam sa standardnom žvakom koja treba da dovede do… Ostao sam zatečen njenim pitanjem. Gledala me je pravo u oči i najiskrenije pitala šta mislim o tome da li nije preterano da već na prvom sastanku uradimo to? Veruj da nisam znao šta da joj odgovorim! Mislio sam da me zaje*ava. Ništa se nije desilo, odmah da ti kažem. Bilo mi je gotovo žao te devojke. Slušaj mene, devojka, devojčica, bre! Kada sam krenuo da je ispratim, pomislio sam na sekund da je već ostavila svoju uramljenu sliku kod mene! Prestajem da jurim klinke, videćeš. Postale su toliko lake da padaju bukvalno na dve lepe reči. Postaje mi dosadno. Kaži mi, molim te, šta da mislim? Nisam više pametan!”