Ribar i slatko od višanja

Ribar i slatko od višanja

Gledao je ribara sa obale. Imao je mali, istrošeni drveni čamac. Videlo se u zabačajima njegove mreže da je star, verovatno koliko i sam čamac, ali nije mogao da shvati zašto zabacuje mrežu ovde, na beogradskom ušću. Možda nije imao snage da ode dalje, gde ima više ribe. Bio je previše daleko, i spustio se polako do reke, niz kamene stepenice. Seo je uz samu obalu na deo zemlje gde je trava bila samo malo niža. Ribar je i dalje bacao mrežu za mrežom, i brzo ih izvlačio. Nije mu bilo jasno da li je to što radi pravilno, ali nije on znao ništa o ribarenju. Možda mu cilj nije ni bio da uhvati bilo šta, već samo da potroši vreme koje mu je preostalo. Ili da možda potroši taj dan. Možda je nekada u tome uživao, i to mu je sada odavno postala navika. Nije znao ni zašto ga tako pažljivo gleda, i nije ni primetio kako su prolazili sati, i kada je ribarev dan prošao. Pristao je čamcem baš tu gde je sedeo, izvadio veliki štap sa čamca, zabio ga u zemlju i za njega isti taj čamac vezao. Seo je pored njega i nasmejao se.

unnamed42 Ribar i slatko od višanja

Male stvari koje može da spusti gde poželi…

- Pitaš se zašto radim ovo? Izgleda ti besmisleno?

- Da. Pomalo.

Iz džepa je izvadio jabuku. U svetu jabuka, ta jabuka bi verovatno bila odbačena, jer se nije uklapala. Bila je mala i neugledna, koliko jedna jabuka to može da bude. Nepravilnog oblika i daleko od savršenog. Iz drugog džepa je izvadio mali, drveni nož, tamne drške i dubokih neravnina na dršci. Pritisnuo je polako palcem gornju ivicu i spustio ga na jabuku. Izgledao je tako srećno. Činilo mu se, kao da je sa namerom uzeo baš tu jabuku. Prošlo je dosta vremena dok je ljuštio, i pažljivo je pratio svaki njegov pokret. Koru je ljuštio polako i pažljivo, i zaista, u njegovim mirnim pokretima videlo se da je njegov život nekada davno bio težak. Ali to je odavno prošlo, i zabavljalo ga je, što je tako pažljivo morao da odstrani sve loše delove. Kora se gomilala ispod njegovih nogu, sa ponekim trulim, pažljivo odstranjenim komadima. Toliko je u tome uživao ribar, i naposletku je jabuku stavio na nož, i sa osmehom sveta mu je ponudio. Bio je tako smiren, kao da je sve što mu je bilo potrebno za sreću bilo u njegovim rukama, i ta jedna nesavršena, mala i neugledna jabuka bila je njegov mir.

- Uzmi.

- Ali… To je Vaša jabuka. Neće Vam mnogo ostati.

- Hajde, uzmi.

Isekao je jednu krišku, i spustio je na njegov otvoren dlan. Zagrizao je krišku. To je bila obična jabuka. Jeo je i mnogo bolje. Da se on pitao, verovatno je nikada ne bi ni pogledao. Da mu je stajala na stolu, posle nekog vremena bi je prosto bacio.

- Ne sviđa ti se?

- Nije ništa posebno. Ali Vas čini tako srećnim. Zašto?

- Zato što je tako nevažna. Kao i to da danas ništa nisam ulovio. U stvari, ne sećam se kad sam poslednji put bilo šta ulovio. Ali to su sitnice, jednostavni delovi mog dana. Potpuno su mi jasni, mogu da ih podignem, pogledam pažljivo i spustim gde god poželim. Opipljivi su i mogu rečima da ih opišem. Ali ne razumem zašto me čine srećnim i verovatno me ne bi činili kada bih razumeo. U tome je poenta, mladiću. Jednostavno je, a privuklo ti je pažnju. Pažljivo si pratio sve moje pokrete i znaš tačno koliko je delića kore palo na zemlju pod mojim nogama. Znaš tačno kako je izgledala i kakvog je ukusa.

- Ali i dalje ne shvatam zašto Vama ona donosi tako iskren osmeh?

Nije on to tada znao, niti će ikada saznati, da je taj ribar uživao ljušteći male, odbačene jabuke. Proživeo je valjda mnogo, teško, i stvar tako jednostavna kao ta mala jabuka, te neravnine i nečistote koje je tako lako uklanjao nožem kontrolisao je u potpunosti. Nije bilo dubljih značenja, i nije u tom trenutku razmišljao o velikim stvarima. Jednostavno je i lako. I to ga je činilo srećnim. Male stvari su ga činile srećnim. Jednostavno je bilo tako.

unnamed29 Ribar i slatko od višanja

Njen hod, kao po vodi…

- A zašto si ti ovde, mladiću? Zašto provodiš vreme gledajući starog ribara kako bezuspešno lovi?

- Posle svega što ste rekli, nimalo mi se ne čini besmislenim. A ovde sam… Zbog čega drugog bih bio ovde, zaista…

- Pričaj mi o njoj.

Upoznao je skoro. Čini mu se davno. Nije primećivao u početku. Razmenili bi par reči i osmeha, ali činila mu se daleka. Činilo mu se da je ne zanima.

- I? Zašto si sada ovde?

Bila je kao ribareva jabuka. Ne u smislu da je bila odbačena, već da se nije uklapala. Bila je nekako… posebna. I sada, kada čini mali deo svakog njegovog dana, kada mu se smeje i kao slučajno ga dodirne prstima dok govore, oseti nešto što dugo nije osećao. Toliko se trudio, tražio, a onda je stao. I onda je došla ona. I dalje je daleka, ali čini mu se sada, kao da ga krišom gleda. Gleda njegov pogled i neobrijano lice. I kada se okrene ka njoj, ne skreće pogled, već mu se lako nasmeje. Nije siguran. Ni u šta više nije siguran, ali ona je sada mali deo koji može da podigne i da spusti u svoje sećanje, da ga čuva dok ga ne zameni njenim novim hodom dok mu prilazi, nonšalantnim osmehom kao da je ceo svet ne zanima, ali njega primećuje, i njega u prolazu pažljivo gleda. Ona je kao mali deo sreće, iz dalekog sveta njemu nepoznatog, skrivenog da bi bio pronađen.

Dao mu je mali, drveni nož.

- Zašto…

- Uzmi. Trebaće ti, da te podseća. Moje vreme je ionako pri kraju. Možda se ne sećaš, ali sreli smo se već, i bio si dobar prema meni. Nisi znao ko sam, niti šta to mene čini, ali bio si dobar.

Iz tamne kožne torbe u kojoj je stajalo sve osim ribe, i koju je nosio preko ramena, starac je izvadio teglu slatkog od višanja.

- Da li je to… Da li ste me vi one večeri…

Starac se osmehnuo iz dubine svoje namučene duše.

- Jeste. Sačuvali ste je.

Sa uživanjem i lakoćom je otvorio teglu, i sklopio oči.

Izvori fotografija: omgamazingpics.com, cuter05.wordpress.com, photoshopcreative.co.uk


Stefan Ignjatović