Riđokosa devojka

Riđokosa devojka

Došli su do velikih, žutih, drvenih vrata. Jedan od mladića se uhvatio za hladnu kvaku, ali ona je tvrdoglavo odbila da se pomeri.

- Starče, zaključana su.

- Mladiću, ova vrata su poslednji put otvorena mnogo pre vašeg rodjenja. Nije ni čudo što vas ne poznaju. Ali, ipak grešite. Znate, ništa nije zaista zaključano…

Tek što ih je dotakao, bez i najmanjeg šuma, mirno su skliznula i naslonila se na zid. Starčev štap je zakoračio prvi, praćen mladjim koracima. Obrve su u se tek na trenutak pridigle, i pregledavši svog starog prijatelja, ponovo spustile na svoje poznato, umorno mesto, iznad njegovog pogleda. Mladići nisu ni primetili njegov spori uzdah.

- Vidite gospodo… Potpuno je prazna.

- Ali…

Slika 1 Riđokosa devojka

Puna njegovih sećanja

Zidovi su bili prekriveni stripovima. Bilo je tu i nekoliko slomljenih snova, ali ništa previše značajno nije visilo sa tih eksera na zidu. Stare slike na platnu, nekoliko medalja okačenih o ramove, pojačalo i gitara, par štapova za odavno zaboravljen sport, i dve kacige, jedna odmah pored štapova, i druga, crvena, sa simbolom životinje na počasnom mestu, na jednom od dva velika, studijska zvučnika. Bilo je tu još hiljadu stvari i sećanja, i jedna jedina kutija, koju čak ni on nije smeo da otvori. Starac je znao šta su želeli da ga pitaju.

- Gospodo, ovo je on. Pa, ne zapravo. Znate, to je možda jedina neistina koju sam vam, od vašeg dolaska, izgovorio. Lako je voleti sve ove… Hladne stvari. One su delovi njegovih priča, i u svakoj postoji, skriven, delić njegove duše. Kada bi neko, neko kao vi, izabrao u ovoj sobi pravi početak, mogao bi čuti njegov život, ispričan delićima koje je ostavljao iza sebe, pažljivo, svaki na zauvek odredjeno mesto. I veoma je neobično, jer on je medju svim tim pričama stajao sam. Puštao je samo njih, na tren, da zavire u njegov svet. A onda odlazio, ne pomerivši se, zatvarajući za njima baš ona vrata. Ali vratimo se na kratko u njegovu priču, par godina posle prolećnih dana.

- Upoznao je na ulici. Bio je to bulevar, tog popodneva zatvoren za saobraćaj, i njih dvoje su zajedno šetali niz šareni asfalt. Nije mu tada ništa padalo na pamet, pričali su o muzici, ili možda filmovima. Pomislio je kako je pametna, i kako mu je lako da sa njom govori, ne razmišljajući previše. Padao je na nju, a nije to čak ni znao.

Slika 2 Riđokosa devojka

Riđokosa devojka

- Pričali su danima. On bi rekao par reči, pa bi za par dana nešto izgovorila ona. Nije mu ti smetalo. Imao je čemu da se raduje, delovima njenih priča, koju je pesmu slušala dok mu je to pisala, sa koje ploče. Jedne večeri, pošto je sunce sišlo sa beogradskog neba, ušao je u stari, poljski tramvaj. Naslonio se na otvoren prozor, kroz koji je tek po malo upadala kiša. Vazduh je bio lagan, svež, a svetlo iznad njegove glave bi zatreperilo sa svakim njegovim uzdahom. Prolazio je taj tramvaj pored stanica, ponekad i bez otvaranja vrata, i čudili bi se ti, njemu njemu nepozati ljudi, njegovom osmehu sa prozora, posle dana koji je svima verovatno bio dugačak kao cela nedelja, naporan kao sivo nebo.

Čudili su se kako ta osoba na licu, očigledno umornom, ispod tamnih očiju vidno zanesenim, može imati tako veliki osmeh. I dok je ta trojka, puna tudjih sećanja i loše osvetljena, klizila niz topčiderske šine, i na pravcima očigledno krive, on je u ruci držao telefon. Na svetlom ekranu se nalazila slika, koju mu je ona poslala ranije tog dana. Njena slika, od pre par sati, sada ridjokose devojke. Pogledao je gore, i još više se nasmejao, ovoga puta njemu, gospodinu sa bradom, i njegovim zelenim naočarima. Pomislio je na njihov sledeći sastanak, i sledeće srce koje bi spustio u tamnu, drvenu kutiju. Ridjokosa. Možda savršena. Možda. Možda…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…