– I kada ćeš da je ostaviš? Koliko meseci još planiraš da mi pričaš kako treba da znam da sam se onda svesno uplela u sve ovo? Ona i ti, i ja – scenario da ga svaka devojka poželi. Kada sam bila mala, sanjala sam da ću biti ljubavnica, biti “druga”. Hvala ti što si mi ispunio san!
– Tem, ti dobro znaš u šta si se uplela. Da, reći ću ti ovo još jednom, ali veruj mi i poslednji put, jer ti ako ne želiš sve ovo, možeš da odeš. A, ja dobro znam koliko želiš i koliko si želela do pre deset minuta u spavaćoj sobi.
– Kretenu! – zamahujem rukom, udarajući ga iz sve snage – Tretiraš me kao poslednju kurvu!
Šta više radim ovde? Već mesecima ista priča: raskinuće, znala sam, značim mu, volim ga, čekaću, zna da ću čekati. Vrtim se ukrug i počinje da mi se vrti u glavi od ovog ringišpila koji smo napravili. Dokad mislim ovako? Dokad mislim da sedim u sobi i plačem, jer mi se ne javlja, jer je sa njom? Dokad mislim da drugaricama govorim kako znam da me voli i kako sam postavila ultimatum, a u stvari ga molim i za ovo malo ljubavi? Dokad mislim da se vučem kao krpa, brišući prašinu i skrivajući svu prljavštinu koju zapravo pravimo? Dokad mislim da zavaravam sebe?
– Odoh.
– Gde ćeš?
– Odoh nazad, kući. Imam uskoro autobus, ide autoputem. Stići ću, valjda.
– Zašto ideš? Samo si dva dana tu. Ona se ne vraća do nedelje.
– Uopšte mi nije bitno kad se Ona vraća, čekam dan kada mi je nećeš više pominjati, kada ćeš mi reći da je sa njom gotovo. Ne mogu više. Idem.
– Čekaj. Nemoj. Odvešću te sutra kolima. Vrućina je da sada ideš autobusom, a i obećao sam drugaru da ćemo izaći večeras. Hajde. Ostani još večeras.
Da li ti ličim na neukroćenu ždrebicu?
Uvek sam umela da budem zvezda večeri. Sedim, doterana i nasmejana, i svesna sam da plenim svojim izgledom. Ne može da skine pogled s mojih otkrivenih kolena – da li zbog besa ili zbog želje, ne znam, ali trenutno me ni ne zanima.
Šala za šalom, koktel za koktelom i posle ispušene paklice cigareta, vratili smo se u stan.
– Kaže da si ona prava. Ako je onako kako ja pričam i kako ti izgledaš, ti si ona prava.
– Molim? Ko kaže? Ne razumem šta pričaš?
– Pa drugar. Kaže da ne bih smeo da te ispustim.
– A ti baš ideš tim putem. Baš vodiš računa.
– Šta hoćeš od mene?! Dajem ti sve što mogu.
– Ne! Daješ mi sve što misliš da možeš. Zapravo, daješ mi ono što ti hoćeš, malo ljubavi i malo pažnje, koliko da ne pobegnem odavde glavom bez obzira. A pobegla bih, trčala i ne bih se okretala, da te ne volim ovoliko. – jecam i režim na njega uplakana. – Ali trebaš mi, treba mi to malo tvoje ljubavi što mi daješ, da živim. Ne okreći se dok ti govorim! Saslušaćeš ovo, hteo–ne hteo! Vidi na kom sam dnu. Vidi me! Pogledaj me! Je l’ ovako izgleda tvoja neukroćena ždrebica i đavolak?! Je l’ si je zamišljao kako kleči i moli te za ljubav? Vidi me, na kom sam dnu!
Bespomoćna i bez snage da ustanem, podižem glavu koliko da ga pogledam. Plače. Nije ovako zamišljao svoju ždrebicu, svoju lavicu, svoju ljubavnicu. Nije je zamišljao pokorenu sopstvenom ljubavlju.
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Tamara Naumović živi u Nedođiji; obožava sve nijanse zelene i plave, obožava da se smeje i da voli. U prošlom životu je bila Kleopatra i trenutno ne vlada nijednim bitnim delom sveta, jer su čajanke zanimljivije, a i smatra da se već dovoljno ljudi otima oko te igračke.
