Sa kime ležemo i sa kime se budimo?

Sa kime ležemo i sa kime se budimo?

“Ponekad čovek preživljava takve stvari, da sama činjenica da ih je preživeo znači ne samo pobedu i izbavljenje, nego i čudo. Jedno ponovno, radosno rođenje – po naročitoj milosti viših sila.” – Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”

Mada je potpuno nezahvalno i misliti, a kamoli pisati o bivšim ljubavima u ma kom kontekstu koji nije hvalospev na datu temu, važno je i o tome s vremena na vreme prodiskutovati. Kao što je neophodno preležati groznicu da bi se lagano i neotežano disanje više cenilo, tako je potrebno preležati i završenu vezu kako bi se organizam zacelio od toksina koji su kroz njega projurili. Samo diskutovanje na temu ne bi trebalo da bude povezano sa patnjom, doduše. Više bi trebalo da bude oslobađanje od duhovnog prisustva osobe s kojom smo nekada bili. Zakopati tugu i nastaviti dalje.

Naravno, uvek je lakše odlučiti i reći nego uraditi. Sigurna sam da su mnogi od vas nekolicinu puta počeli nešto novo a da niste bili potpuno oslobođeni prisustva bivše osobe, bilo da se to ispoljavalo u vidu sećanja, fotografija, određenih pesama, zaboravljene majice koja, eto, sasvim slučajno i dalje stoji u vašem ormanu, položaja u kom spavate jer vam je tako oboma bilo udobno, parfema koji stavljate, boja koje nosite. Te naizgled sitne a zapravo svemirski velike kočnice često imaju tendenciju da nas ukopaju u neke pustinjske dine i ostave nas da se koprcamo i borimo za vazduh. Kažu kako su neznanje i glupost blagoslov, jer nas odsustvo svesti o činjeničnom stanju uljuljka u sopstvenu iluziju o tome kako nešto jeste ili nije. Ne želimo da znamo sa kim se sada viđa, koliko je i da li je srećan/srećna, da li je voleo/volela osobu s kojom nas je prevario/prevarila, ne želimo da znamo gde će izaći naredni vikend. U momentima neznjanja o tim istim činjenima o kojima, zapravo, želimo da čujemo – utonemo u iskrojenu uobrazilju prošle veze i od nje izgradimo diznijevski svetlucavu kulu. Odjednom niko nikada neće biti takav, niko neće umeti tako lepo da se mazi… i laže? Zaboravimo na osobu koja je tu i koja nas voli da bismo napravili mesta za sećanje.

Sve ovo navelo me je da razmislim: koliko smo, zapravo, sami u vezama koje počinjemo? Do koje tačke nas je samo dvoje a od koje broj počinje da se pomera na tri i više? Nemam rezultate istraživanja ni statističke podatke. Verovatno ni odgovor. Daću sebi slobodu da se bavim pretpostavkama. Verujem da je sve stvar intenziteta ljubavi, ugruvanog ega, osvete i osećaja izigranosti. Međutim, isto tako verujem da, kada čovek prevaziđe sebe, neće imati problem sa prevazilaženjem bilo koga drugog. Za to su potrebni snaga volje, odlučnost i želja. Možda bismo – ako bismo se samo malo potrudili – videli i zavoleli lice osobe kraj koje se budimo, bez ikakve želje da to bude neko drugi. A zašto ne pokušati?

Imam tu sreću da se krećem među inteligentnim, samosvesnim i iznad svega neverovatno hrabrim ljudima. Nekada mi se čini da bi mi život bio daleko siromašniji da nije njih. Osobe sa kojima sam pričala neću imenovati, jer smatram da su im misli vanvremenske, da se ne vezuju isključivo za dvoje ljudi sa tim i tim JMBG-om, već da su lako rastegljive na ma koji par:

  • “Ja sam neko ko ne trpi neuspeh. Na sve gledam kao da mi je dala sopstveni život u ruke, nazad. Zašto bih patio?”
  • “…I posle svih velelepnih obećanja, ne vidim da je sad pored mene. Opet imam samo sebe i to je u redu. Neću da mu pružim zadovoljstvo da uzima samo deo mene. Ili uzimaš sve ili ne uzimaš ništa.”
  • “Tvoja tuga će proći, njegov čemer i jad kad shvati šta je izgubio nikada neće.”
  • “Patim, ali će proći. Jedno jutro ću se probuditi i ponovo želeti vazduh u svojim plućima, bez ikoga u njemu.”

Kada bismo svi mislili i govorili kao navedeni, možda bismo u sebi napravili mesta za prave stvari i ostavili po strani destruktivna sećanja. Možda bismo život merili po onome što jeste, a ne po onome što je bio. Možda bismo i shvatili da sećanja nisu forma života i da je stvarnost jedina sadašnjost koja nam je potrebna? Ako mene pitate, najproduktivnije bi bilo poslušati Andrića koji u jednom od svojih osvrta, primećuje: “Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdrživo, nemojte stajati u mestu jer bolje neće biti, a još manje pomišljajte da bežite natrag jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasili – idite napred! Terajte do vrhunca! Do apsurda! Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek!”


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.