Sa tobom ostajem, sa njom ne rastajem

Sa tobom ostajem, sa njom ne rastajem

Budan sam već sat vremena. Ne želim da spavam, jer mislim da bih mogao da propustim svaki njen uzdah ili okretanje dok leži pored mene. Njeno rame, nos, usne… Zatvorim oči i samo to vidim. Plašim se da je dotaknem, jer mislim da će se istopiti…

Ove divne misli prekinula je zvonjava telefona. Skočio sam iz kreveta i otrčao u kupatilo, jer sam znao ko me zove. Nisam hteo da je povredim, iako znam da zna. Ali uvek ćuti. Uvek je tu i uvek je nasmejana. Samo ona ima predstavu o tome koliko pati.

Završio sam razgovor, a ona je već ustala i kuvala nam kafu. Bila je u mojoj majici, i dalje mirisala na svoj parfem koji sam obožavao. Čini me srećnim i nasmejanim. Znam da ne mogu da je zadržim zauvek.

Dok je vozim kući, oboje ćutimo, jer slede dani neviđanja i nejavljanja. Ne mogu da promenim situaciju. Zapravo, mogu, ali pitanje je da li želim. Ne prođe dan da ne pomislim na to kako bi bilo da napustim svoju devojku koja od mene očekuje prsten, da odem u drugi grad i promenim život iz korena. Ne želim. Imam sigurnost, imam devojku koju volim godinama unazad i imam sliku sa njom u budućnosti. U početku je savest radila svoj deo posla, ali kako su se stvari komplikovale i osećanja se umešala, prekasno je bilo staviti tačku. Zašto iko mora da zna šta ja radim i kako se osećam? Ako ne znaš, manje boli. Neka na tome i ostane. Zna se koja je od njih dve prva. I tako će biti. Samo mi je žao što ona koja zna i koju nikada nisam lagao, najviše pati. Ja tu ne mogu ništa da promenim. I nikada neću biti ravnodušan prema njoj, ali znam čiji sam. Obožavam svoju devojku i nikad je ne bih ostavio.

Slika7 Sa tobom ostajem, sa njom ne rastajem

Znam da ne mogu da je zadržim zauvek

Dokle god ona pristaje na skrivanje, na sastanke kad ukradem vreme, ovo će trajati. Vraća me njoj boljeg. Neko sa strane bi mi sasuo najgore reči u lice, ja znam da nije u redu ovo što radim, ali… Nisam se pokajao i da mogu da ponovim, sve bih ponovo. Granice postoje. Kada će se moja pojaviti, ne znam.


Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”