Sad je kasno

Sad je kasno

Nasuprot osećanju predaje, propuštenih prilika, neumitnog protoka vremena i svih ostalih situacija u kojima slomljeno spoznajemo da je kasno, da su prilike prošle, da smo izgubili mladost, snagu, veru i nameru, stoji tvrdnja da nikada nije kasno, dokle god smo živi.

Negde na sredini, između predaje i vatrene vere, stoji mudrost da ne postoji taj kobni trenutak propuštanja nečega, jer je sada već kasno, već postoji samo pravi trenutak za nešto.

Ako vam se čini da ste propustili neke važne stvari, to samo znači da nikada niste bili spremni za njih. Ukoliko spremnost dođe kada je biološki kasno za neko životno iskustvo – kao što je rađanje, kreiraće se nešto što će vam ostvariti punu kompenzaciju. Možda ćete preuzeti staranje o nekom mladom stvorenju koje vam je rođak ili vam nije ništa, osim što ima potrebu za staranjem, usmeravanjem, ljubavlju i podrškom, a vi ste u potpunosti u stanju da mu to pružite. Osećaj roditeljstva nema veze sa biološkim činom rađanja.

Znači, čak ni za roditeljstvo nije kasno, ni onda kad je kasno.

I ne znam da li za išta drugo može stvarno da bude kasno, biološki ili metaforično, ukoliko postoji zrelost i spremnost.

Ako zbog ukalupljenosti, ambicija, strahova i ko zna kakvih sve ograničenja niste uspeli da ostvarite neki svoj san, taj osećaj da je kasno, zapravo može da bude potpuno oslobađajući. Uradili ste sve drugo na vreme. Zadovoljili ste očekivanja, ispunili zacrtano, živeli po pravilima i planovima i sada kad je sve to štiklirano, sada kad deluje kao da je kasno za bilo šta van utvrđenih tokova, možete da potpišete račun i predate ga krčmaru. Neka se obriše njime. A vi ste najzad slobodni da uradite tačno ono što hoćete. Da otputujete. Da se bavite humanitarnim radom. Da odete u manastir i posvetite se duhovnosti.

Da napišete roman. Da naučite da vozite bicikl…

ubah hassan deluxx digital 3 Sad je kasno

Ljudi se često vajkaju da su propustili pravu priliku, da su zakasnili i da im je izmaklo nešto što više neće nadoknaditi. Nisu u pravu.

Nikada neću zaboraviti scenu u kojoj moja nana od sedamdesetak godina u cik zore, kad nikog nema na sokaku, savladava poniku, kao da kroti divljeg ponija. I sa kakvim pobedonosnim osmehom najzad uspeva da održi ravnotežu i da se proveze od ulice do kapije, grčevito stežući guvernar i povijajući se nad njim.

Nije posle toga nastavila da vozi bicikl, možda zato što je bila stara gospođa koja živi među prostim svetom i dobro zna da mora da održava imidž i ugled stare gospođe među prostim svetom. Ali htela je da zna da može. I mogla je. To joj je bilo sasvim dovoljno. Nikome ništa nije htela da dokazuje, samo je bila neukrotivog duha i nepobedive snage. Nije htela da uvredi svojim ponašanjem nikoga ko tvrdi da stare gospođe ne treba ni da pokušavaju da voze bicikl, jer mogu da skrše svoje stare kosti i jer izgledaju smešno, ali ona u duši nikada nije bila stara gospođa.

Takođe pamtim da je nana negde u to doba bila zaljubljena u jednog starog gospodina, koga je tu i tamo sretala i vodila obične, srdačne komšijske razgovore sa njim.

Bila sam devojčica na pragu puberteta i imala predrasude o tome da je ljubav i uzbuđenje rezervisano za mladost i otkrivanje života, a nana je kazala nikada nije kasno da se čovek zaljubi.

Zaprepastilo me to, ali poverovala sam joj odmah. Još od tada sam veoma oprezna povodom fatalističkih nostalgičnih izjava kao što su eh, sad je već kasno za to.

Jer nije kasno – ako smo dan pre smrti spremni za uzlet, to je pravo vreme. I imamo čitav dan da uzletimo i uživamo.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.