Sad smo bivši, a to se uvek (ne) voli

Sad smo bivši, a to se uvek (ne) voli

Postojalo je nešto što ju je te večeri nagonilo da padne u iskušenje. Možda nekoliko godina ćutanja, okretanja glave na ulici, čežnje za samo jednim pitanjem makar ono bilo “kako si?”, nerazjašnjen raskid, prvi pravi poljupci, dodiri, suze. Stari datum ili pesma koja i posle toliko vremena dovodi do euforije… Ili pogled koji je sve vreme govorio više od hiljadu reči. Toliko vremena, još više ponosa, promena. Postojalo je nešto u njemu oduvek. Nešto zbog čega ga je bilo teško odbiti. Nešto što ju je stalno vraćalo njemu. Možda neka izostavljena reč ili zagrljaj. Ili ono “volim te, ali za oboje je najbolje ovako” na kraju…

Dane je provodila pored novog momka. U početku je bilo neizdrživo, nije podnosila tuđe ruke i usne na svojima. Noću bi je obuzimale krize koje smo najčešće zajedno proživljavale. U životu svake devojke, valjda, postoji neko na koga misli, a ne bi trebalo, čuva svoja osećanja kao veliku tajnu i sama se nosi sa njima svaki put kada se probudi ili svako veče kada tiho ušuška svoju sakrivenu ljubav pored sebe pre nego sklopi oči i pomisli na njega. Svojom patnjom budila je i u meni neku čežnju za nečim što je prošlo. Govorila mi je da bol nikad neće prestati…

slika 1. Sad smo bivši, a to se uvek (ne) voli

"Njen najbolji prijatelj je otišao i niko nije shvatao da nikakva količina šminke, svežeg vazduha ili kupovine ne može da zameni prazninu u duši", Sesilija Ahern "P.S. Volim te"

Stotinu puta je pisala i brisala poruke za njega. Ponekad ju je do ponovo ostvarenog kontakta sa njim delilo samo jedno dugme koje je trebalo pritisnuti, a nije ga pritisnula. Znala je da i on pati, ali da je jači od nje. Govorio joj je da će ga zaboraviti, da je on bio samo prva ljubav koja se pre ili kasnije preboli. Ona je stiskala ruke osećajući svim svojim bićem samoću i želju za njim. Gledala ga je kad je bio okrenut leđima, prolazila ulicama gde bi ga mogla sresti. Ljubila je drugog, on je ljubio drugu. Meseci su doneli zamenu, stare slike zamenjene su novim, stare uspomene zaključane su u ladicu srca, a ključ je izgubljen. Bilo je sve manje onih noći koje su mu bile posvećene. Čak su i tužne pesme zamenjene prepričavanjem novih doživljaja. Neko nov je postao prioritet.

Pored sebe je imala divnog momka koji je nadoknadio sve što nije imala, bila je voljena i počela je da voli. Postao je mnogo više od momka, bio je tu u najtežim trenucima, razumeo ju je i pružio joj utehu. U njemu je imala prijatelja i ljubav. I svaki put kada bi nežno pomilovala njegovo lice znala je da više ne želi da ga izgubi. Još uvek smo tri puta prolazile pored kafića u kome stara ljubav sedi, ali više smejući se i šaleći se nego uz ozbiljnu patnju. Čim bismo se udaljile od kafića misli su se vraćale onom ko je sada važan. Gledala sam njen osmeh i duge sate koje je provodila sa njim, iznenađenja koja su jedno drugom priređivali. Izgledalo je kao da je prva ljubav bila u pravu i da je konačno preboljen.

slika 2. Sad smo bivši, a to se uvek (ne) voli

Svako zaslužuje drugu šansu

A onda se dogodi trenutak. Negde u zanosu raskalašne noći oseti ruku na svojim leđima. Okreće se i ostaje bez reči. Mazi je osmeh njegovog lica i sjaj u očima. Počinje da se gubi u vremenu, rastrojena između prošlosti i sadašnjosti. Vratio se. On započinje bezazlen razgovor koji je začinjen uzbuđenjem i oduševljenjem. Tu je i sve je kao nekada. Dodiruje ga kao slučajnom gestikulacijom, a svaki dodir izaziva drhtaj njenog nesigurnog srca. Povlači je u mrak jednim pokretom ruke i privija uz sebe. Vrti joj se u glavi od njegovog parfema koji odiše prošlošću. Ljubi je po vratu dok mu ruke igraju po njenom telu, on oseća da je njegova i da to nikada nije ni prestala da bude. U glavi joj odzvanja rečenica njegove mame kada su raskinuli: “Ako je suđeno, srešćete se opet”.

Ali ne, kasno je. I ta pesma, i taj pogled i dodir koji nas vrati u prošlost, to traje na trenutak i ne vraća prošlost, nego vraća sećanja. Sećanja na nešto što danas više ne postoji. Iznenada ga svom svojom silinom odgurne od sebe. Odlazi iz mraka dok je jedna suza izdaje, potom druga, treća… Vadi mobilni telefon iz džepa i počinje da kuca: “Volim te, ali…”, a potom zastaje i shvata da ne želi da ponavlja istu grešku. Briše ono “ali” i šalje “volim te” na dobro poznat broj nekoga ko je pre godinu i po dana bio nov, ali više nije. Jer je od tada do danas bio i ostao uz nju u svakom trenutku. Zato bira njega, bira ljubav, bira sadašnjost i srećnu budućnost, a ne prolazni zanos koji provocira pokajanje. Sada je može učiniti srećnom samo onaj ko je voli najviše. A ona je tačno znala ko je to.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.