Sada kada delimo

Sada kada delimo

r7qj3n 734x1024 Sada kada delimo

Sada, kad se delimo, neki plaču. Blago njima.

Ja se odmičem opet, to jest, kao i uvek, imam suludu potrebu da nas sagledam. Da tebe sagledam. Opet, to jest, kao i uvek, pravim istu grešku. Vidiš li to tako iscrpljen?

Na kraju tek i samo ovog puta, mada nas misao da će ih biti negde i nekad još za nas dvoje sada apsolutno ne teši, vidiš li da si protraćio vreme odlučivši da budeš učitelj? Nije do učitelja, učenik je “tvrd orah“ ,“zlo goveče“, ili prosto – tvoga mesa meso, i tvoje tvrdoglavosti tvrdoglavost.

Sto puta si mi rekao: “Bitno je da znaš da se učauriš. Da vegetiraš. Da pokušaš da sačuvaš energiju kada je najteže. Kada nisam tu, ti pokušaj da se previše ne daješ, ne trošiš. Kada se vratim, bahati se, iscrpljuj, ja ću biti pola koraka iza tebe. Vremenom će na moje mesto doći neko drugi, ljudima kao ti nebesa po pravilu dodele nekog. To je pitanje neke više organizacije. Ali ako ostaneš neko vreme sama, dok se mi ne smenimo, nemoj da tražiš smisao i nemoj da misliš o vremenu, to te zaslepi, prestravi.“

Tada sam mislila da si poludeo. Sada mi je jasno.

Volela bih da ne vidiš da tražim smisao. Grozničavo želim da se zbuniš i poveruješ da sam se učaurila.

Ko je mogao pretpostaviti da se mi možemo podeliti? Kako bih psovala sve sveto….

“Nasmej mi se. Sa svim spektrom naših velikih života.“

I mimo svih smejemo se jedno drugom. Znam, život zna da bude smrad jedan pokvareni. Velika ljubav je i veliki strah. Ali te opet volim.

Nema u nas kukavica. Nemoj da žališ, kud god da kreneš ja neminovno idem sa tobom. Ko zna šta postajemo, ali prilagodiću se. Biću miris tamjana ako tvoja duša pređe u molitvu, ako postane reka ja ću svesno da budem izmaglica i leti i zimi, ako postane stena ja ću biti Drina ili Morača.

Čuću te kroz pucketanje hrastovih grana, kroz topot kopita, kroz udare krila orlova, kroz šum koji u vodi plivajući prave delfini.

Kažu ništa nije večno. Kakva glupost! Postoje večne veze.

Takva je naša. Pa ako treba da odeš mimo moje i svoje volje, onda ćemo ipak mimo svake logike ostati zajedno.

I zato se smejem i smej se.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.