Jedno veče srele su se budućnost i prošlost, po ko zna koji put. Pred njom je stajao izbor, trebalo je da odluči… izabrala je budućnost. Tada je smatrala da tako treba. To bi bio pun pogodak, da ne postoje osećanja i da se ista lako ne menjaju, nekad i protiv naše volje. Videla je da je budućnost lepša, perspektivnija, bolja – i bila je sve to, dve godine, uz postepene trzaje prošlosti na koje se trudila da ne obraća pažnju. Kada je napustila budućnost, odlučila je da sačeka neku novu. Bila je na trenutke opuštena, ali i uzbuđena. U neizvesnosti šta je čeka dalje. Ko li će biti njena sledeća žrtva, ili ja ona njegova – obično tako ide. Učinilo joj se na prvi pogled da je došla veoma brzo, međutim, kada je malo bolje pogledala, to je ista ona prošlost koja je bila još “one” večeri s početka teksta.

Eci peci pec ti si mali zec a ja mala prepelica eci peci pec Sadašnjost: Najteže i najlepše vreme

Eci-peci-pec, ti si mali zec, a ja mala prepelica, eci-peci-pec

Svaki put kad bi se susreli mislila je da je poslednji, a zapravo je svaki put uvertira nekog sledećeg puta, ili nastavak nekog prošlog puta, začarani krug. Razočaranje ili radost?! Kakva konfuzija.

To svakako nije mogla biti budućnost. Odbijala je da poveruje u to, jer je znala da onog trena kada počne da se nada da je to ta dugoočekivana budućnost – biće kraj, postaće slaba i ranjiva, kao što to uvek bude sa zaljubljenim dušama.

Dugo joj je trebalo da izgradi mali zid, dovoljno visok – da se odupre iskušenju i dovoljno nizak – da poklekne kad proceni da je to u redu. Sve je to u glavi, našem stavu.

Ako bi se skroz okrenula ka njoj, bojala se da bi srce reklo: “Ćao, glavo” i to bi bilo dovoljno da se zidovi poruše. Čemu vraćanje, ponavljanje stare priče?! Zašto se pojavljuje ako nije budućnost?! Nije odgonetnula odgovor na to pitanje i mislim da nikad neće, to je za nju neka viša matematika, fizika, hemija, šta god, prirodni predmeti joj nikad nisu bili jača strana, a ni zenski mozak – ako ćemo iskreno.

Čudno, nakon dosta mozganja, nešto je ipak shvatila – izgleda da je on sadašnjost!

Možda je bolje da na tome ostane. Nekada može biti zanimljivo prihvatiti rizik, igru, ako znaš sva pravila. U svakom slučaju, bolje da se igraš, nego da se drugi igraju s tobom. I naravno, najvažnije je uživati u svakoj partiji.

Izvori fotografija: fundacion.telefonica.com, facebook.com


Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka  sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.

Editors choice