“Ma, bićeš moja”, rekao mi je, gledajući me bistroplavim očima. “Molim te, skloni se od mene, možeš samo da sanjaš…” Slatko se nasmejao, seo u auto i nestao. Prevrnula sam očima i pridružila se drugaricama. Upitale su me ko je on, nisam znala, jedino što sam im rekla jeste sam ga upoznala prošli vikend.

Posle par nedelja, vraćala sam se kući i ugledala njega. Pomislila sam u sebi “kad će da me ostavi na miru”, nisam mogla da ga podnesem. Taj tip muškarca nisam mogla da smislim, klasičan “frajer”. Prilazila sam ulazu, razmišljala sam šta da mu kažem ili da ga samo iskuliram. Izašao je iz auta, nasmejan. “Dobro, bre, mala, zašto moram da te jurim po celom gradu samo da bih te video?” Krenula sam da otključavam ulazna vrata, samo sam mu se nasmejala i zalupila vratima. Nadala sam se da je shvatio poruku.

Ali nije. Nakon dva dana, ispred vrata sačekao me je paket. Otvorila sam ga, videla sam poruku. “Nema potrebe da bežiš, bićeš moja.” U kutiji sam našla parfem. Muški. Onaj koji ja koristim. Pomislila sam odakle mu to da ja koristim baš taj parfem. Nasmejala sam se, bacila kutiju, parfem ostavila na stolu i rešila da saznam ko je on.

129 Samo da budeš moja!

Takvi kao ti me, dušo, ubiše

Bolje da nisam. Ovog puta našla sam ja njega. Došla sam do njegove kuće. Pozvonila par puta, ali niko nije otvarao. Sačekala sam još koji minut i baš kad sam krenula naišao je. Izašao je iz auta, prišao mi i slatko se nasmejao. “Šta hoćeš od mene?”, upitala sam ga, kratko i jasno odgovorio je: “Da budeš moja.”

Tako je sve počelo. Pristala sam da odemo na večeru, jednu, drugu, petu i dobio je ono što je hteo. Bila sam njegova. Bila sam iznenađena ophođenjem prema meni. Bio je savršen. Imala sam sve. Bili smo jedno. Nikad srećnija nisam bila. Sve do jednog dana. U neko doba noći zazvonio mi je telefon, javila sam se i kako sam prekinula vezu uputila sam se ka Ugretnom centru. Javili su mi da je imao nesreću, ali da je dobro. Dok sam išla ka tamo, nisam mogla da dišem, pomislila sam kako bi mi bilo da sam ga izgubila. Suze su same išle. Činilo mi se da nikada neću stići. Ušla sam u Urgentni, njegov otac me je sačekao, objasnio mi je šta se desilo i da je van životne opasnosti. Kako sam se uputila do njegove sobe, ispred je sedela jedna lepa devojka sa stomakom do zuba i jedno preslatko dete. Nisam obraćala pažnju na njih sve dok me dete nije pogledalo. Isti on. U trenutku sam se zbunila, okrenula sam se ka njegovom ocu i upitala ko su oni.

To su bili njegova žena i dete. Ona je znala za mene. Ušla sam u njegovu sobu, osećala sam bes, pomislila sam ako ga Bog nije ubio, ja ću. Nasmejao se kad me je video i rekao mi da ne treba da brinem. Kad sam izašla iz Urgentnog, srce me je steglo. Od tada ga nikada više nisam videla. U stvari jesam, jurio me je po celom gradu, sačekivao me je, pravio mi je haos, bežala sam koliko sam mogla, rekla sam mu da neću da ga vidim.

I baš pre neki dan, išla sam do njegovog kraja da kupim nešto. Videla sam ga, tog malog klinca iz čekaonice, njegovo dete. Nasmejala sam se, pomisila sam u sebi: “Isti si tata.” Prošao je pored mene, osetila sam taj isti parfem, moj parfem, parfem koji je on meni kupio. Zastala sam, vratila sam se u prošlost na koji minut i nastavila dalje.

Izvori fotografija: Aliveinthefire.com, Pslan.com


Zvončica je jedna mala plava koja je previše emotivna.

Editors choice