Mada mislim da sam pala sa banane, ili barem sa mušmule.
Što li sam pala? Slomila se grana za koju sam se držala? Otresao me vetar? Ili sam sazrela, pa sam se otkinula?
Pa, ozbiljna nauka tvrdi da smo svi pali s nekog drveća.
I dočekali se na noge.
I umesto da u bezbednosti neke krošnje pljuckamo odozgo, počeli smo da jurcamo okolo, isprobavajući noge, dok nismo otkrili čemu nam služe ruke. Pa smo se posakrivali po pećinama i otkrili vatru, da se grejemo i pečemo krompir. I zeca. Kao da kruška nije bila dovoljno hranljiva. Ili banana, ili mušmula.
Ukratko, postali smo ljudi, a to pre svega znači da nam nikad ništa nije dovoljno dobro.
Nastavili smo da jurcamo, pa nam nije bilo dosta što jurcamo po zemlji, nego smo projurcali i ispod zemlje i po morima i rekama i nebu pod oblake.
Osvojili smo svet. I postali smo robovi osvajanja.
Moramo stalno da osvajamo sve više, a pošto se svet ne povećava, onda otimamo od drugih, koji takođe žele da osvoje više.
Pritom pokušavamo da sačuvamo ono što smo već osvojili.
A to rade i oni kojima želimo da otmemo ono što čuvaju.
I valjda ćemo tako do poslednjeg.
Dok se neko ne proglasi carem svemira, busajući se u grudi i arlaučući pobednički, u ruševinama osvojene zemlje, na kojoj nije ostalo nijedno drvo na koje bismo mogli da se ponovo popnemo, u slučaju da shvatimo da treba da se vratimo i počnemo ispočetka.
E, kad bi se neko na Zemlji proglasio carem svemira, vrlo brzo bi došli vanzemaljci da mu objasne koliko je pogrešio.
Ne bi mu oni objašnjavali ništa, sam bi shvatio. Dok ga pakuju u transportnu komoru i objavljuju da se eksperiment drvo – zemlja obustavlja. Ukida.
Onda bi spržili sve u prah, da neki virus ne pobegne. Da se neko ne zarazi smrtonosnom bolešću osvajanja.
Nego zašto sam, dođavola, pala?!
Jer ona kosi sve pred sobom. Do poslednjeg.
Verovatno bi samo jedan osvajački virus u bekstvu sa zemlje mogao da uruši čitav svemir. Dok ne ostane samo jedan vrišteći vanzemaljac, koji sirot, čak nikad nije ni pao s kruške.
A ja sam se baš maločas skotrljala.
Tako samo tresnula na dupe, da sam dobila potres mozga.
Šta, vama je mozak na nekom drugom mestu?
Možda je i meni nekad bio, ali sad imam amneziju, pa ne mogu da se bavim anamnezom.
I pošto nemam pojma šta se dešava, prvo što želim da saznam nije kako mi rade jurcajuće noge i šta sve mogu da pridavim osvajačkim rukama.
Nego zašto sam, dođavola, pala?!
I znate šta mi se čini?
Da me skotsko drvo samo streslo sa sebe.
Protreslo se kao mokar pas, a ja sam izletela, kao buva bez glave.
Ako me drvo čuvalo i hranilo, a onda odbacilo, to znači da sad moram sama da se čuvam i hranim.
A to znači da ja to mogu.
Ali ne moram da odbacim drvo. Ono je znalo da je meni vreme da prohodam i osamostalim se. I ja sam mu zahvalna.
Znači, sad se ja staram i o sebi i o drvetu.
Idem da vidim ima li još palih s kruške, pa da pronađemo neko semenje i posadimo još drveća.
Moraćemo nekako da se prehranimo.
