Samoća je luksuz

Samoća je luksuz

Kad upecate trenutke samoće u uzburkanom moru, iz koga uglavnom mrežom vadite gomile obaveza koje obavljate među drugim ljudima, za druge ljude, pa makar ti ljudi bili i vaša voljena porodica, onda znate koliko samoća vredi.

Kao tuna-kapitalac koja treba da vas nahrani za sav utrošak energije i živaca među giricama, račićima, piranicama…

Samoća je luksuz i privilegija koju ne ume svako ni da stvori, ni da ceni, ni da u njoj uživa.

Ima ljudi koji su deo čopora po svojoj prirodi i koji ne znaju šta će sa sobom, kad nisu u čoporu. Kad su prinuđeni da budu sami, uključuju TV, puštaju muziku i razgovaraju sa drugima putem društvenih mreža. Dok su nekima, koji pola dana provedu na poslu, među ljudima, radeći timski, kontakti na društvenim mrežama i više nego dovoljno neobaveznog druženja, drugi su stalno onlajn, ne isključuju se čak ni kad spavaju. A zaspivaju tako što dozvole da ih san savlada, dok rasejano prate nekoliko sadržaja – za razliku od onih koji sve isključe i spuste roletne, jer žele mrak i tišinu, da bi se odmorili.

Oni koji su sposobni da budu sami sa sobom u mraku i tišini, znaju čemu im samoća služi.

Drugima je u samoći dosadno. A možda su i uplašeni.

Zašto je neko u samoći usamljen i uplašen, a neko zadovoljan i ispunjen?

I jedno i drugo se dešava iz istog razloga – u samoći morate da se družite sa sobom. Između sebe nemate odgovarajući magledni zid, kao što ga imate između sebe i drugih.

247718 650 width ca1366 Samoća je luksuz

Mnogi ljudi svesni su potrebe za samoćom koja ih isceljuje, odmara i regeneriše

Ako se loše osećate sami sa sobom, to je prvo što ćete morati da osetite, čim ostanete sami sa sobom. Bez magle od reči, delanja, zahteva, sadržaja, bez bezbedne mogućnosti da svu pažnju usmerite na druge i na sve što se dešava oko vas i izvan vas. Čim ostanete bez tampon-zone, koja vam pomaže da držite fokus van sebe i na taj način izbegavate suočavanje sa neugodnim sadržajima, prvo što se desi je da oni pokažu svu svoju neugodnost. Ne mora to da bude ništa konkretno i jasno, prosto, neprijatno vam je, osluškujete i sve vam se čini da čujete čudne zvuke, pa onda uključujete sve živo da vam pravi društvo i buku, proveravate da li ste zaključali vrata, palite sva svetla i stalno vam se čini da vas neko posmatra s leđa. I onda zovete nekog telefonom, u drastičnijim slučajevima, zovete redom svakoga koga se setite, tražite društvo na društvenim mrežama, proganjate samoću svim silama, dok se ne umorite i dok vas san ne savlada. Nesigurnst i strah od samoće, potreba da radite bilo šta, osim da razmišljate o svojim osećanjima, da osećete svoja osećanja i da istražujete razloge nelagode koju osećate u samoći, imaju negde neki početak i neke razloge. Ako ne možete stalno da živite okruženi ljudima, možda vredi suočiti se sa strahom od samoće.

Ljudi koji su pravi čoporativni tipovi, prosto više vole da budu u društvu i da sa nekim podele svaki sadržaj. Oni se ne plaše da budu sami, ali ume da im bude dosadno. Baciće se na ugađanje sebi, kuvaće, čitaće, sređivaće kuću, ali neće uživati u činjenici da su sami i u osećaju da im niko ne treba i da oni nikome nisu potrebni.

A to je možda ono najstrašnije u samoći.

I ono najblagotvornije za ljude koji uživaju u dragocenim trenucima samoće.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.