Srbija je šampion Evrope u fudbalu! Do sinoć je ova rečenica bila toliko nerealna, a dostignuće koje opisuje u domenu naučne fantastike. Evo, čim sam otvorio oči, odlučio sam da trenutnim herojima nacije posvetim jedan tekst, jer sinoć ne da nisam mogao, nego sam bio preplavljen emocijama, kao i, verujem, dobar deo Srba širom naše zemlje, ali i ostatka sveta.

Te emocije je izazvala jedna “četa mala, ali odabrana”, na čelu sa generalom, dozvolite da u duhu srpstva kažem vojvodom Ljubinkom Drulovićem. Čovekom koji se nije dao naletima menadžera, kom “kostur” ekipe nisu po svaku cenu činili igrači Zvezde i Partizana. Prepoznao je ko može da doprinese eventualnom uspehu, selektirao tim i ispostavilo se – nije pogrešio. Bez nekoliko talentovanih igrača, poput Vukana Savićevića sa crveno-bele i Nikole Ninkovića sa crno-bele strane Topčiderskog brda došao je do neslućenih i ruku na srce, neočekivanih visina. Ipak, kako je jedan od najvećih Srba ikada govorio, Petar Petrović Njegoš: “Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka.”

Otišli su “orlići” na Evropsko prvenstvo u Litvaniji bez mnogo pompe, kod nas uvek prisutne, naročito kada je fudbal u pitanju i velika takmičenja. U tom trenutku uspeh je bio proći grupnu fazu, a prema svim najavama, nije trebalo da bude lako jer su Francuzi bili favoriti, a i Turci su se kotirali bolje od nas, dok je Gruzija predstavljana kao nezgodna. Prvi meč protiv Turske i pobeda od 2:1, golovima Andrije Lukovića i Aleksandra Mitrovića, poraz svoje selekcije je ublažio Redžep Nijaz. Nisu “poleteli” naši momci posle uvodne pobede, pa je i Gruzija savladana “minimalcem”, a “dželat” im je bio Dejan Meleg, koji je tim pogotkom odveo Srbiju u polufinale. Meč sa Francuskom je odlučivao ko će sa prve, a ko sa druge pozicije u završnicu, tj. ko će izbeći Španiju, do sinoć aktuelnog šampiona “starog” kontinenta. Završeno je onako kako je odgovaralo Drulovićevim pulenima, 1:1. Iako su “galski petlovi” poveli posle pola sata igre golom Adrijena Inoa, izjednačio je fenomenalni kapiten Marko Pavlovski majstorskim golom iz slobodnog udarca 13 minuta pred kraj. Po završetku meča, u vazduhu se osetilo “ono nešto”, a izazvali su ga srpski reprezentativci pre svega besprekornim zalaganjem na terenu.

Prvaci Evrope Šampionski let Ljubinkovih orlića iz vrtića!

“Orlići” na krovu Evrope!

U polufinalu nas je čekao Portugal, ekipa koja je igrala veoma dobro do tada, ali “načeli” smo ih već u šestom minutu odličnom akcijom koju je golom krunisao Uroš Đurđević. Pored veoma dobrog prvog dela, u drugom je usledio pad i Portugalci su odmah na početku istog izjednačili, a strelac je bio Silva. Meč je, inače, obeležila veoma “prljava” igra protivnika koju je sudija naočigled svih tolerisao, a koju je publika često ispraćala zvižducima. U 78. minutu se činilo da je sve gotovo kada je Gudeš savladao Predraga Rajkovića, ali “nemačkom” upornošću “orlići” su stigli do 2:2. “Džoker” Drulovića je u tom trenutku bio Mijat Gaćinović koji je pet minuta pre kraja poravnao rezultat lepim udarcem levom nogom u, takođe, levi ugao protivničkog gola. U produžecima nije bio rešen pobednik, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca. Prve dve serije Portugalci pogađaju, odnosno Ie i Orta, Pavlovski pogađa stativu, a Sergej Milinković Savić realizuje penal. Guedeš je u trećoj seriji prebacio čitav gol, dok je Meleg slabo šutirao, pa je to bio nešto lakši posao za golmana Verelu. Onda na scenu stupa naš golman Rajković. Prvo je odbranio udarac Rafaela, da bi Gaćinović izjednačio na 2:2. U petoj seriji je “skinuo” šut Tešeire, da bi Mitrović izveo šut sa bele tačke “kao na treningu” i slavlje je moglo da počne! Treba pomenuti da je orkestar pre utakmice odsvirao “Hej, Sloveni”, a ne “Bože pravde”, što su naši reprezentativci rešili tako što su sami otpevali pravu himnu. Sramota, ali da ostanemo na tome, “dešava se”.

Apetiti su porasli, u finalu nas je čekao “stari znalac” iz grupe – Francuska, koja je posle produžetaka eliminisala Španiju, 2:1. Verujem da je velika većina vas koji čitate ove redove gledala meč, tako da ću apostrofirati pogodak Andrije Lukovića u 55. minutu, pre koga je, a i posle, viđena prava fudbalska borba kojom je sjajno “dirigovao” beloruski sudija Aleksej Kulbakov sa pomoćnicima i kome zaista idu sve pohvale. Da se vratimo na ono bitno, a to je gol Srbije. Kapiten Pavlovski je sjajno uposlio Mitrovića koji je izbegao ofsajd, činilo se da mu je lopta pobegla i da će šutirati, ali on je “stao” na nju, odlično vratio Lukoviću koji je sa peterca zatresao mrežu Francuza, za eksploziju oduševljenja svugde gde se gledao ovaj meč.

Slavlje Šampionski let Ljubinkovih orlića iz vrtića!

Ovo je budućnost srpskog fudbala! Nadležni, potrudite se da ovo ne bude najviše što mogu!

Očekivano su se naši malo povukli i vrebali šansu iz kontranapada, a nije da nisu protivnici imali šansi za izjednačenje. Ipak, sa “dušom u nosu” i srcem na terenu, “orlići” su dočekali taj poslednji sudijski zvižduk i počeli da slave, kao i svi mi. Sa razglasa je u jednom trenutku krenula pesma “Ne može nam niko ništa”, što je nekako dalo posebnu draž celoj situaciji. Posle dodele medalja, kapiten Pavlovski je podigao pehar, poletele su konfete, a Mitra Mirića je zamenila legendarna grupa Queen i hit koji se često sluša u ovakvim situacijama “We are the champions”. Jesmo, Evropo, mi smo šampioni!

Sada se postavlja pitanje kako dalje. Imamo li struku koja će da usmeri te mladiće da ne ostanu “izgubljeni u prevodu” kao dosta generacija ranije. Uspeh koji su ostvarili je fenomenalan, ali mogu li to preneti na A reprezentaciju, gde će naslediti sadašnje, pa može se reći i uzore? Posebno treba istaći ono što mnogi vole da nazovu “timski duh”, “kult reprezentacije”, imaju ovi momci sve što treba. Pomenuh samo, ali o tome nekom drugom prilikom, uz poruku nadležnima: nemojte da budete tu samo kad treba da se čestita i da se slika sa sportistima, mislim da je dovoljno rečeno. Za kraj, heroji nacije, uživajte u lovorikama, čestitamo i veliko hvala!

Drula i Pavlovski Šampionski let Ljubinkovih orlića iz vrtića!

Selektor Ljubinko Drulović i kapiten Marko Pavlovski, predvodnici sjajne generacije

Evropski prvaci

Igrači: Predrag Rajković, Stefan Čupić, Petar Golubović, Slobodan Urošević, Nikola Antić, Aleksandar Filipović, Miloš Veljković, Sergej Milinković Savić, Dejan Meleg, Marko Pavlovski, Andrija Luković, Mijat Gaćinović, Milan Vojvodić, Nemanja Maksimović, Ognjen Ožegović, Uroš Đurđević, Aleksandar Mitrović i Aleksandar Čavrić

Stručni štab: selektor Ljubinko Drulović, treneri Đorđe Vasić, Nenad Divac i Goran Cvetković, doktori Željko Ćurčić i Dejan Aleksandrić, fizioterapeuti Nemanja Božić i Dejan Toševski, tim menadžer Igor Gačić


Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.

Editors choice