Ispijam prvu jutarnju kafu u bašti lokalnog kafića. Sunce je već visoko na nebu. Moje drugarice vode živ razgovor o sinoćnjem izlasku i kikoću se prepričavajući uhvaćene poglede u gužvi i čija je ruka završila na čijoj guzici. Oko mene graja, smeh, sve vrvi. Kao da sam u košnici. Uživam dok posmatram sve te kratke suknjice, letnje čizmice i naočari koje prekrivaju pola lica.
Drage moje, sestre slatke, Radio Mileve i torokuše
Kao da se nalazim u pozorištu, i da sam baš ja ta srećnica koja iz prvog reda gleda, po ko zna koji put, izvođenje predstave “Šarena laža, razbibriga i gnjavaža”. Glavne uloge poverene su lokalnom je*aču prevrtaču, porcelanskog osmeha, kafanskih manira i njegovoj unesrećenoj lepšoj polovini koja se kune u njegovu vernost već godinama. Tu je i galantni tatin sin, koji krade Bogu dane i guta pogledom sve što je napupelo i tek na štiklu stalo. Vrzmaju se po sceni i zapeli u razvoju, koji misle da su verodostojne kopije glavnog baje, i njihova najnovija pi*ka kosmička od nekih 18 leta, koja je podlaktila torbicu iz prolećne kolekcije Pjonga Janga. Provuku se, tu i tamo, sredovečni gazda gradskog kluba, nekrunisana kraljica Facebooka, koja je*e osmehom (šta god to značilo) sa naslovne slike iz poluguznog profila i matora ribetina koju vreme ne gazi. Pregršt likova nalazi se na ovoj uličnoj pozornici. Ponosno paradiraju, verno dočaravajući stečene uloge.
Šta se krije iza celog tog kiča, veštačkih osmeha i paunovog perja? Poznajem većinu aktera ove šarade. Da, poznajem. I ne, ništa se sa svim tim ljudima nije desilo preko noći. Nisu se promenili. Samo su odlučili da iza maske sakriju Ahilove pete i prava lica. To im je delovalo kao dobra ideja. Ali nisu shvatili da su na svoja pleća prihvatili teško breme.
Pozeri, baje, šmekeri, gazde, tipovi
Kada sam odlepila sličicu, sve sam skontala. Je*ač prevrtač zapravo je duboko nesiguran u sebe. Glavna rola mu je pripala sasvim slučajno. Jedne noći, u zagušljivoj birtiji, nakon ko zna koje ispijene čašice žestine, odjahao je sa jednim pupoljkom. Od tada, o njegovim navodnim osvajačkim pohodima zna svako sve i niko ništa. Razrešenjem te zagonetke bave se dokone Radio Mileve (matore ribetine i šmekeri u pokušaju), sa čijih frekvencija vesti čuje i njegova (ne)srećna lepša polovina. Skromna devojka, koja je razapeta između ogromne ljubavi prema njemu i bolnih saznanja koja joj donosi svaki novi vikend. Odlučila je da zažmuri na sve te priče i pričice iako joj je jastuk slan od suza. Tatin sin je pod stalnim pritiskom da opravda prezime. Iz bunta, napravio je nekoliko grešaka koje ga još uvek muče. Ne pliva dobro u prostakluku kojim je okružen i nesreću nadoknađuje galantnošću.
Najtužnija je priča zapelog u razvoju. Ne tako davno to je bio talentovan momak, pun elana, na dobrom putu da uspe. Prepreka je bila – samopouzdanje. Pokušao ja na sve načine da se izbori sa tim. Ali ispunila ga je gorčina i srljao je sve dublje. Sada se celim bićem trudi da, tekstom koji izgovara dok se iskrivljeno smeši, prikaže sebe kao pobednika. Odaje ga praznina u pogledu i tamni podočnjaci.
O kosmičkim pi*kama i nekrunisanim kraljicama ne mogu mnogo toga da kažem. Ali iskreno verujem da će se, kada izađu iz puberteta, smejati svim svojim glupostima.
I sama sam bila deo cele ove svite. Moje debitovanje propratio je gromoglasan aplauz. Napustila sam, ipak, tu limunadu, videla obe strane medalje. I sada, udobno zavaljena u stvarnost, ljubazno klimnem glavom tim facama sa bilborda.
Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.
