Sećanja

Sećanja

“Bilo je to jednom, davno, u životu još lepom. Možda mi se činio težak tada, ali kada mislim o njemu sa ovoga mesta, želeo bih da se vrati.” (Meša Selimović)

Ili možda ne bih? Zavisi. Od uspomena se ne živi, kažu, ali da nemam uspomena, pitam se, da li bih imala svoj život? Da li bi on izgledao ovako kako izgleda da se ponekad ne prisetim i lepog i ružnog, smeha i suza. Verovatno ne. Svaki novi dan je samo razlog da se prisetimo onog prethodnog i da u njemu napravimo nešto čega bismo se sećali u svakom novom, budućem. I zato uporno nastavljam da se sećam…

Sećam se ruke koja mi je bila pružena kada sam padala. Jakog stiska i oslonca. Uhvatila sam je čvrsto i još uvek se držim za nju.

Sećam se mirisa sveća u svom dvorištu, bespovratnog putovanja jedne osobe, suza i bola. Ne bih da se sećam, ali sve je to još uvek tu, urezano u moje pamćenje, memoriju. Sve je još sveže, a bilo je tako davno.

Prisećam se da smo pre godinu, dve u razredu sabrali sav džeparac i jedva sakupili za lek potreban našem drugu. Oboleo je od retke bolesti, a njegov lek se nalazio na negativnoj listi. Nisam se čula sa njim i mislim da se više nikada nećemo ni čuti.

Sećam se “Sećanja”, knjige Danijele Stil. Glavna junakinja živi od uspomena u nadi da će joj pomoći da izgradi neki novi život i krene dalje. Nije joj uspelo, ostala je zarobljena u sadašnjosti, razapeta bolom iz prošlosti i nadom da će se ikada nešto promeniti u budućnosti.

Sećam se i svog bola kada sam ostala sama. Otišle su u potragu za svojom srećom, a mene ostavile da ih čekam. Čekaću ih i dalje…

Sećam se svog detinjstva, bilo je tako bezbrižno. Znam da se to vreme nikada neće vratiti. Ostaje mi da žalim za njim.

Nekih prijatelja, nazovi prijatelja i neprijatelja…

Prve ljubavi, prvog pijanstva… Čine da se osmehnem.

I još gomile drugih, prijatnih i manje prijatnih uspomena. Ponekad bole, razaraju, ponekad prijaju. Ali, bez obzira na njihovu sadržinu, moje su. Drage su i manje drage. Bitno mi je da postoje i uvek će postojati. Važno je da imam u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama, sve anđele i demone koji su ikada postojali. I želim ih tu, da postoje i dalje, kao želja, mogućnost, kao izlaz.

“Trudi se da živiš, sećanja su za starije ljude.” (P. Koeljo)

Ne, hvala! Odlučno odbijam da se pokorim ovakvom stavu. Odbijam da prihvatim da bi sve bilo mnogo bolje bez njih. Suludo je, glupo je. Moj život sigurno ne bi bio isti bez njih u meni.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.