Sećanje na jedno odrastanje: Sestre

Sećanje na jedno odrastanje: Sestre

strana 1 od 3

Mnogo puta sam poželela da izbacim sestrin krevet iz naše zajedničke sobe. Sećam se samo kako sam se ljutila što nikada nije umela da složi pidžamu kad ustane i ugasi stonu lampu pre nego što zaspi. Nerviralo me je i kako glasno žvaće i kako neumorno priča telefonom, a ludela sam kada bi mi pobacala stikere sa podsetnicima, koje sam uzaludno lepila po prozoru, ili sklonila šolju sa nepopijenom belom kafom.

Jednom sam joj za kaznu ukrala dnevnik i sakrila ga u kantu sa prljavim vešom, dugo sam je ubeđivala da je to moj način da je naučim urednosti, ali sam se silno pokajala, kada me je shvatila isuviše ozbiljno i pokidala moj novogodišnji poklon – kasetu Tuti-Fruti benda. Posle smo plakale zajedno, obe zbog uništene kasete splitske grupe, jer je dnevnik već uveliko bio vraćen pravom vlasniku.

Sećam se da smo jednom biciklima otišle skroz do Dunava. To nam je bila zabranjena zona, sedele smo na obali i bacale “žabice” u reku, a kada nas je video porodični lekar, zaklele smo se na strogo čuvanje tajne. I danas sa sigurnošću tvrdim kako se čudno pogledamo kad god sretnemo starog doktora, sad već dementnog penzionera, iako vremenom, za avanturu kod Dunava ni sama nisam bila sigurna da li se zaista dogodila ili je to samo deo kakvog sna. Ipak, zavet ćutanja još uvek traje.

Jednom smo brale maslačke u blizini ograde jednog džangrizavog, krakatog čoveka, koga su deca u ulici zvala Dugonja, a kada nas je optužio da krademo njegove patuljaste ruže, dale smo se u beg. Sećam se u izmaglici, kako mi je govorila da budem brža i pružala ruku. A dugo posle toga, spuštale smo glave na zadnjem sedištu Zastave 101, kad god smo prolazile pored mesta (ne)zločina, kako nas baksuzni Dugonja ne bi primetio u očevom autu.

Dve sestre Sećanje na jedno odrastanje: Sestre

Imati sestru znači imati najboljeg prijatelja