Ovo jeste priča “dečko upoznaje devojku”. Ovo jeste niz scena iz bezbroj filmova koji čine nas. I… Ovo jeste ljubavna priča.

Svi znamo da su klinci igre rata i pravljenje koliba u šumi ili parku zamenili Facebookom. I to je, naravno, veoma žalosno. Ali, pre nekoliko dana, ona je okačila link sa YouTubea, neku staru pesmu iz bivše Jugoslavije koju, naravno, oboje volimo. Njen broj sam izgubio kada sam kupio iPhone i možda je više nikada u životu ne bih sreo, možda bi taj trenutak kada bi me ugledala došao prekasno, jer bi njenu ruku držao neko drugi, neki pevač ili, još gore i ironičnije, drugi pisac. Umesto toga, preko mog lica je preleteo jedan mali osmeh, koji je postojao samo za nju, a klik mišem je trajao neverovatno dugo i jednostavno sam se čudio iz trena u tren kako se na ekranu još uvek ne pojavljuje mali, plavi “Like”.

Već sam bio ko zna gde, prošlo je tek nekoliko minuta, čitao sam neki članak o fononima, ili neutrinima, naravno da se ne sećam, kada se u tom trenutku pojavio onaj tako intrigantan crveni broj jedan na plavom globusu, kome ne bi trebalo da pridajemo više pažnje nego što pridajemo onim flajerima iz picerija koji se tako magično stvaraju u neverovatnim količinama i na često neobičnim mestima. Ali to radimo, jer je to današnji ekvivalent podizanju pogleda sa pločnika kada zakoračimo iza ugla beogradskih ulica, očekujući da ugledamo devojku o kojoj sanjamo od kada smo osetili taj čaroban prvi poljubac i stvorili od njega nedostižnu legendu. Iza tog jednog klika se može naći bilo koja od toliko, da je to skoro beskonačno, mnogo stvari, od bilo kog linka koji bi nas odveo do bilo kog sajta koji postoji, koji je tu ostavio bilo ko od naših prijatelja ili “prijatelja”, pa do ljubavi. Da, znam šta sam rekao i ne, nije glupo ili apsurdno. Pomalo je zastrašujuće kako je ta trivijalnost zapravo ambis mogućnosti, zar ne?

Slika 169 Sećaš li se prvog puta?

Njeni dodiri su tako...

Mene je čekalo “pa gde si ti”, jedan smalji sa širokim osmehom i jedno srce. Mi smo imali običaj da na svakih nekoliko meseci provedemo jedan dan zajedno, obično ispunjen pogledima, dodirima, poljupcima i zagrljajima. I to se do sada desilo toliko puta da ih se svih zaista i ne sećam. I nema potrebe, jer ti dani su tada rečima neopisivi, ali oni se odigravaju u drugom svetu, svetu koji ima dvoje vrata, moja i njena i u koji kročimo s vremena na vreme i, kada sunce ponovo izađe, mi smo ponovo u našim starim životima, a sva naša osećanja i sećanja ostaju u drugom svetu. I ovaj dan bi bio još jedan u nizu, da se zaustavila na tih nekoliko reči i jednom običnom smajliju, sa osmehom bez beline piksela koji su bili na mestu zuba. Taj veliki osmeh je probudio neke sumnje da ovo možda neće biti jedan od tih naših dana, ali srce… Ha, to roze srce… Neverovatno je, zar ne vidite? Da nema te gluposti, tog genijalnog izuma, ona mi ne bi mogla reći sve i ja ne bih znao šta sve želi da mi kaže, kroz nekoliko desetina malih, ovoga puta roze lampica. Isključio sam kompjuter, presvukao se i otišao da se vidim sa njom.

Znao sam gde će me čekati i u koliko sati. Njena kosa je bila kraća nego obično i po prvi put je to bila njena prirodna boja. Osmeh, veliki osmeh i veliki, dug zagrljaj. Seli smo u “Kornjaču” zbog onih piva od borovnice i divlje jagode kojima su se u javnosti svi smejali, a u tajnosti bi ih svi pili i o kojima se nikada nije govorilo u društvu. Uvek je imala taj zid oko svog srca, ispod koga bih ja sedeo danima, kišnim ili sunčanim, u nadi da ću jednog dana ugledati usamljenu ciglu kako iz njega polako, ali sigurno pada pored mojih nogu. I nju, njen pogled kako se smeje sa druge strane, kako mi pruža ruku i dodiruje me njenim, njenim dodirima.

Slika 259 Sećaš li se prvog puta?

I iza nje čekala je ona...

I danas, danas je bio taj dan! Nisam ni znao, još manje sam se nadao, valjda sam do sada već i zaboravio da odustanem ili bar da predložim to sebi, jer sam znao da na to nikada ne bih pristao. Ponovo smo pričali o glupostima, ponovo smo zaćutali i gledali se u tišini, ponovo smo se nasmejali kontekstu koji se krio iza svake naše reči i ponovo me je ona poljubila. I sve je teklo kao i bezbroj puta pre toga, ponovo smo pričali o nama, trenutak kada bi ona počela polako da se povlači i sve je to već bila jedna dobro uigrana predstava koju smo svaki put iznova izvodili. A onda… Tišina. Ponovo me je poljubila. Ali ovaj poljubac je bio nov, nikada ranije me nije tako ljubila. Njen zid se srušio, tek tako, sve cigle su ležale u pesku i za njih više niko nije mario. Kako me je samo ljubila, gledala, njene reči su sada bile tako tople i nežne, koliko sam samo želeo da ti poljupci traju večno… Pred nama je u trenutku stvoren svet, sasvim nov, veći nego bilo koji pre njega, samo naš, potpuno neistražen. Svet koji je ona čuvala iza onog keramičkog kamenja, onog, nekada tako nedostižno postojanog, zida. Rekla mi je da sam savršeno biće, a ja sam rekao njoj da sam se u nju prvi put zaljubio. Oboje smo se nasmejali i kroz osmehe poljubili. Znali smo tada da ćemo jednog dana na ovom svetu biti važni samo nas dvoje, da ćemo postojati samo jedno za drugo. Da ćemo jednog dana imati isti san, da volimo nas. Ali, danas nije bio taj dan…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice