Video sam je danas. Prošla je čitava godina od poslednjeg susreta. Još duže od poslednjeg puta kada sam je držao u naručju. Predugo već ne znam gde i s kim provodi dane. Ne mogu da kažem ni da sam se trudio da saznam. Takav sam, smeten sav.

A sada, dok je gledam kako hoda sigurnim korakom, shvatam da sam je olako pustio da ode. Shvatam koga sam pustio. Savršena je.

Kako samo volim to što ima mnogo prijatelja, što joj otpozdravljaju na ulici i uvek su tu kad zatreba. Što je omiljena svima. Ja sam drugačiji, samotnjak i lutalica. Ko bi mene, ikada, umeo da voli toliko, kao oni nju?

Kako samo uživam da je gledam. Žuri, ko zna koje brige brine, uvek je bila opasno rastresena i neorganizovana. Ustati kada budilnik zvoni, složiti knjige po azbučnom redu i kupiti pozorišne karte na vreme – za nju je to kvantna fizika. Nije se ni trudila da se menja, a meni je, potajno, prijalo što smo bar u nečemu slični. Uvojci kose joj nemirno poskakuju na leđima, dok brzim korakom prelazi ulicu. Crvena boja kaputa razbija belinu snega, isto kao što ona, razbija sivilo mog dana, svaki put kada je ugledam da nailazi.

Uživa u tuđim pogledima, sva važna, ponosna. Nekada je veći egocentrik od mene. Voli svaki dan koji osvane i koristi sve prilike koje naiđu. Nije uvek bila takva. Dugo je trebalo okrutnoj stvarnosti da je izmami iz sveta mašte i slomi. I znam, kriv sam, što nisam bio uz nju dok su šibale oluje, dok je terala od sebe sve nevolje zbog kojih je sada toliko jača. Takav sam, često grešim.

Zavoleo sam duge, kišne noći uz nju. Vozili bismo se kolima, besciljno ukrug, slušali radio i ispijali vrelu kafu sa čokoladom. Nije mi se dopadao spoj kofeina i kakaa, ali uz nju bio je podnošljiv. Nismo morali da imamo plan, niti cilj, dan je već imao svoj smisao ako se probudim pored nje. Sada sam izgubljen, bez ikakve volje da poboljšam ovaj trenutak, a kamoli da čitavom danu nađem smisao. Pitam se, kako to da devojka poput nje – jednostavna, blaga, sva majušna i bezopasna, može da ostavi tako duboku prazninu kada ode? Zahladnilo je leto, svetlost dana je bleda i izgubio sam spokoj u noći. Kao da sam iz vozila u punoj brzini, grubo izbačen na prašnjav drum. Bez putokaza. Nije smela tako da postupi. Zna da sâm ne mogu.

Posmatram je izdaleka. Hoda, smeje se i zamišljam da je moja. Da sam zaslužan za taj osmeh. Držim joj ruku, dok jurimo unutra, bežeći pred kišom. U trenutku otvaram oči i vidim je kroz staklo, naručuje kafu i vadi knjigu iz tašne. Skida kaput, šal i kapu, stresa sneg iz kose i poželim da sam blizu da joj osetim miris. Da je nazovem svojom i ponosno gledam dok priča, gde je sve bila i čega se nagledala. Nikada je više ne bih povredio, a dao bih joj i više no što mogu.

Pomalo je smešno što puštam sebe da mislim kako mogu da je vratim. Prerasla me je, davno. Odbolovala kao dečju bolest. Previše je zlatne prašine u njenoj kosi i sjaja u očima, da bi se sada vraćala meni, bednom. Gazi napred i ma koliko gledao za njom, neće se osvrnuti iza.


Maja Vuković je definicija rastresenosti. Prečesto ozbiljna, nedovoljno luckasta. Prihvata promene, ali ih prezire. Idealista. Ne stiže da dovrši započetu misao, jer je već naredna demantuje. Voli pravila, šablone, koncepte. Manire. Čokoladne torte. I svako novo jutro.

Editors choice