Sedam smrtnih vrlina

Sedam smrtnih vrlina

Sećam se dana kada su me učili i bodrili. Sećam se dana kada su mi govorili i ulivali mi nadu. Sećam se, kako da zaboravim, kada su mi pričali bajke u koje sam verovala, koje sam živela i živim. Sećam se… ali ne zaboravljam, kao da je juče bilo, a juče je danas, i danas je večno, jer budućnost se uvek rađa u nadi koju nosi sadašnjost, a prošlost postoji samo u iskri očuvanih sećanja. To je deo mene. Deo tebe. Deo svih nas. Takozvana savest civilizovanog društva. San i duh koji nas prati na svakom koraku. Ili se krije iza njega. Kao senka. Bledi stub na kojem počiva sve ono što nazivamo istinom, pravdom, dobrotom…

Sećam se, učili su me da je dobrota najveća vrlina. Istina je lek za dušu, a nesebičnost najuzvišeniji vid života. Iako sam davno napustila neka od svojih verovanja, pakao i raj nisu prestali da postoje. Poput naivnog deteta ili još naivnijeg vernika, u meni je ostao odraz tog paralelnog naduniverzuma, trag te naivne vere u neizbežnu pravdu koja sledi nakon. A život teče po svojim pravilima i zakonima. Život teče… Možda je to najveća istina o životu. Sve ostalo su bledi pokušaji da se život učini prijatnijim mestom za stanovanje, u kojem svaka pojedinačna egzistencija može da živi, neuprljano, sa čistom nadom i neupitnom verom. Verom u šta? U bolje sutra? U bolje društvo i čoveka? Nadom da ćemo jednom, ako ne sutra, biti nagrađeni za sve što smo činili tokom svog života. Kada nagrada izostane, a želja za ispunjenjem i zasluženom srećom postane još jača, prepušteni smo dilemama i pitanju, od kojeg je možda trebalo početi, u čemu grešim kada se stalno trudim da ne pogrešim?

SexyAngel 771658 Sedam smrtnih vrlina

Umesto birge o svojim manama i grehovima, hajde da se (pre)ispitamo o svojim vrlinama. Koje su moje najgore vrline?

Htela bih da vam napišem nešto o svom rastanku sa moralom. Ne bih rekla da sam time postala anarhista, već pre obrnuto, da me je takav raskid doveo upravo do moralnog ponašanja i mišljenja, a ne pukog pridržavanja onoga što se smatra moralnim. Pre svega, moral i ja se družimo od najranijih dana, baš kao i većina ljudi. Moralne dileme, moralna promatranja i neizbežno moralisanje, svi zajedno, na okupu, kao velika porodica, pratili su me tokom čitavog dosadašnjeg života. Kad god se javi neki problem, moral je bio neprikosnoveni sudija. I često sam se vodila time šta je dobro, sa opšteg stanovišta, a ne time šta je dobro za mene. Nisam htela da napuštam odnose koji su me sputavali, jer sam želela da budem dobra osoba koja sve to može da razume i prihvati..Nisam želela da otvoreno govorim o tome šta želim i šta mi je potrebno, jer to prosto nije bilo u skladu sa kodeksom pristojnog ponašanja… Nisam htela da kritikujem, jer su me smatrali drskom i arogantnom… Nisam htela, nisam mogla, nisam smela… Koliko toga još ne smem i ne mogu da bih ostala neukaljana i na kraju, nagrađena za sva svoja nedela, u bukvalnom smislu? Podnositi žrtvu je neophodno zarad smislenog i ispunjenog života, ali šta je ulog, koliko sebe žrtvujemo da bismo živeli život vredan odricanja? Možda je reč o postavljanju granica, i, pre svega, o poštovanju svojih granica. Granica moći, želja, očekivanja, truda… Jednom rečju, balans. Ne kompromis. Balans. Život u skladu sa ličnim željama i mogućnostima. Ravnoteža. Ne odricanje zarad nekakvih moralnih zahteva koje društvo tako olako postavlja, a većina ih ne sledi, već se samo krije iza njih.

Većina ljudi morališe, ali nije moralna. To je istina i senka današnje savesti…Hajde da preokreneomo stvari. Umesto brige o svojim manama i grehovima da počnemo da se pitamo o svojim vrlinama. Možda ćemo tako skinuti masku sa onih koje samo prihvatamo i primenjujemo jer se to od nas, dobrih osoba, očekuje, i otkriti ono što je istinski dobro i vredno. Koje su moje najgore vrline? Ako smo konstantno ljubazni prema drugima, ljudi će doći u iskušenje da nas iskoriste… Možda smo ljubazni jer se plašimo da budemo iskreni… jer često odnos ne prekida laž, već istina. Ako smo nesebični u davanju, ljudi će možda prestati da nam daju. Možda previše dajemo jer se plašimo da će nas drugi ostaviti. Ako suviše brinemo o tuđim potrebama i željama, zaboravićemo da uzmemo ono što nam pripada… Možda se pak bojimo da se založimo za ono što istinski želimo, pa šanse prepuštamo drugima… Možda…

Izvori fotografija: tattoofashiondesign.onsugar.com, www.dirtysexandpolitics.com


Ana Krkeljić je večita studentkinja života. Budistkinja. Feministkinja. Sanjarka koja se nikada ne budi, jer misli da je najbudnija dok sanja. Misija joj je da vrati veru u duhovnost svakodnevnog života. Voli ljude zato što ih razume, a razume ih zato što ih voli.