Sedma berlinska priča

Sedma berlinska priča

Prethodne berlinske priče možete pročitati ovde.

“Fuck! You’re fucking crazy! This was the last time I chased you!” – na vratima sobe vidim Mikelea, besnog, mokrog i zadihanog. Nemam šta da kažem, pa samo piljim u njegove prelepe crne oči koje ljutito sevaju.

“Bože, ovo je stvarno kao na filmu…”, prošapućem.

“Fuck you and that fucking language!”, okrene se i pođe, ali ga povučem u sobu.

Rukama držim njegovo pokislo, prelepo lice… Gledam ga u oči i nežno mu se osmehnem. Iz namrgođenosti mu se konačno prolomi širok osmeh i zasijaju biserni zubi. Primaknem se da ga poljubim, ali spusti se, uhvati me za butine, raširi mi noge i u sekundi me podigne u naručje. Uđemo u sobu i za nama se vrata zalupe.

Pribije me uza zid. Ljubimo se. Držim mu se oko vrata i stežem ga nogama oko struka. Svaki put kada mu usisam donju usnu, njegove snažne i čvrste ruke stisnu me za guzu. Glasno stenjem. Žmurim i upijam miris njegovog parfema i kiše. Vrti mi se u glavi, u telu mi divlja oluja strasti i požude. Ljubi mi vrat. Nežno. Mazim mu potiljak… Poljubim ga u obraz lagano… Gricnem ga. Igram mu se s minđušicom… Jezikom. Čujem prigušen uzdah i počnem da mu sisam resicu uha. Nežno vrtim minđušicu po ustima i slušam ga kako uživa…

Nosi me do kreveta i lagano me spušta na posteljinu. Stoji nada mnom i gleda me. Zagrizem usnu, a kroz telo mi struji zebnja od njegovog požudnog pogleda, gotovo divljeg. Skida duksericu… Majicu… Shvatam, nema nazad. Ne želim nazad.

Gledam kako mu na predivno, krupno, muževno telo padaju berlinska svetla kroz prozor sobe i senče mu mišićave ruke, stomak, ramena. Bojim ga se. Želim ga.

Kleknem na krevet, a on se oblizne mazeći me pogledom po oblinama koje čuvam ispod pidžame. Prelazim rukom preko svojih grudi. Bude se i prizivaju mu dodir. Mazim se po vratu, zabacujem glavu i potpuno mu se prepuštam.

Spretno me namešta na sebe i kao crno-bela slagalica savršeno smo se sklopili u strastveni zagrljaj.

Belim hladnim rukama prelazim mu preko ramena. Klizim po vreloj, čvrstoj, crnoj koži kao po satenu boje čokolade i uživam u svakom trenutku poslednje noći u Berlinu.

“Feel this?”, pitam ga i prstom mu prelazim preko sočnih usana.

“…Yeah.”

Zavučem ruku u gaćice. Izvučem prstić natopljen uzavrelim slatkim sokom strasti.

“Feel… this?”, pitam ga i ponovo mu dotaknem usne. Oči mu zasijaju životinjskom požudom.

“Are you ok?”, upitam.

“No.”

Noć je bila nestvarna. Filmska. Možda zato što je sva izatkana od poljubaca i dodira.

Ničeg više.

Možda zato što je bila sa prelepim crncem, koji se jedne noći, bežeći od italijanske policije, zatekao u Berlinu i sasvim neplanirano – u mom naručju.

Mikele je sada u zatvoru i poslednje što mi je napisao jeste da me nikada neće zaboraviti.

Moje oči – jer takvih nema nigde, moju nežnost – jer takvu nikad pre nije osetio, moje ime – jer je takvo jedino na svetu i našu noć – jer se nikada neće ponoviti.

“…and that cute pajamas with that hole on your cute lil’ butt.”

– Mikele, decembar 2011. godine.


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.