Jedna od činjenica je da seks ne samo što najređe rezultira oplođavanjem, nego je i ludo zabavan, uzbudljiv i zadovoljavajući. Voleti seks i uskladiti svoje telo sa tom ljubavlju tako da nam je seks uvek ludo zabavan, ekstatičan i orgazmičan, jedan je od puteva ljubavi prema sebi i životu.
Budući životvoran, seks nas angažuje na način na koji nas ništa drugo ne angažuje. Stvaranje i kreativnost deo su seksualne energije, zato nas tako duboko ispunjavaju, ali ipak, orgazam je teško uporediti sa nečim. Telo je sposobno za intenzitet koji našem duhu, mislima i emocijama često nedostaje, pa se stoga klanjamo hemiji koju ono proizvodi i veličamo propratne duhovne, mentalne i emotivne reakcije na taj intenzitet.
Smatramo zaljubljenost najlepšim stanjem koje čovek poznaje.
A to je isto tako ludački, kao kad bismo bolest smatrali najzdravijim stanjem koje možemo da dostignemo.
Ali naša kultura je jako naklonjena hemiji, volimo da se drogiramo u mozak, pa je zato ogromna energija stvaranja usmerena na veličanje zaljubljenosti. Jer to je stanje u kome se ego rastapa, zaboravljamo na sebe, granice se ruše i gaze, osećamo se stopljeno sa drugim bićem – dok se zapravo jedino stapamo sa telom tog bića i sa sopstvenom životvornom seksualnom energijom. Seksualnost ima duhovnu podršku, jer ekstatično i orgazmično telesno iskustvo predstavlja sećanje duše na ekstatičko i orgazmičko iskustvo kosmičkog jedinstva. Duhovnost nije beskrvna i bestelesna, uzvišena, svečana i očišćena od telesnosti. Ona samo nadilazi zamke hemije i poznaje ljubav i užitak na celovit i sveobuhvatan način.
