Više se ne sećam da li namerno ili slučajno, da li zbog prolećnog marta ili mene u baletankama, ali sedele smo baš do njegovog stola. U društvu dve devojke koje su više izgledale kao fanovi postavljene u položaj obožavanja, iz tog momka isparavao je preplanuli ten nalik onom koji ima bogati Atinjanin dok letuje na Mikonosu.

Previše savršeno da bi bilo normalno. Definitivno. Kad progovori iz njegovog glasa viknu lep i bogat, dok je gestikulacija pokazivala aroganciju. Celokupan utisak njegove ličnosti odaje “too much vibe”. Ne znam zašto, ali uhvatila me je neka nervoza pri pomisli koliko je naporno biti njegova devojka. Još gore je njegovim obožavateljkama u naletima opsesije koji traju 24/7. Ne zna se šta je gore. U profilisanju lika nešto mi je govorilo da sam sigurno u pravu. To je ono nešto kao kad uhvatite pogledom žuto svetlo na semaforu i uvek i sigurno pretpostavite da li će prevagnuti na crveno ili zeleno.

“Brate, ako mene devojka guši”, začule su se prve reči iz pravca njegovog stola,”ja to odmah oteram u p… m….”. U mome biću javio se osećaj olakšanja pomešan sa ponosom što sam još jedanput bila u pravu. Milisekundu potom okrete se ka nama, dok su naše face grupno odavale utisak ružnih feministkinja. Zapravo moja je bila više veštački postavljena, jer me nije bilo briga. I dalje me je onaj osećaj ponosa držao. A pritom nismo bile ni feministkinje, a ponajmanje ružne. Nema veze, ovako će špijuniranje, koje volim da zovem istraživačkim radom, proći neometano potencijalnom atraktivnošću. Uostalom ne bi se on u nas nikada ni zagledao. Torba mi je iz Carpise. How da fuck to može da se meri sa njegovim Gučijem?! Razumete, ne idu ta dva sveta, visoke-šanerke i građansko-potrošačke mode zajedno.

No, pazite. Bez obzira na sve, lik je definitivno postao fokus moje pažnje i u skladu sa životnim motom moja energija je odavno prešla za susedni sto. Semaforske pretpostavke i dalje blinkću, a ispod neprobojnog stakla mojih ogromnih naočara profilisanje se nastavlja. Studira na privatnom fakultetu, kola je parkirao u garaži Obilićevog venca, skupa odeća ga čini samopouzdanim, a lepota arogantnim. Tata je vlasnik import-export firme, dok mama drži butik, pa mu je od malih nogu udenula osećaj za modu. Verovatno je i lepa žena, pa on oseća odgovornost da buduća devojka mora stići mamin nivo. Ipak, nešto mi sluti da su se njegovi roditelji brzo obogatili, te su veću fokusiranost posvetili obezbeđivanju porodice i rastu novca u banci, nego vaspitanju sina (verovatno jedinca). Uostalom šta ja znam? Šta ako baš danas semafor umesto na crveno prevagne na zeleno?

Bez srama i savesti što sedi sa ženskim polom za istim stolom, ispričao je, ne ni u tišini čak, priču o prethodnoj noći. Obožavateljke ni stanje u Libiji ne interesuje više od ovoga. Počev od ulaska u klub, pa do prvog pogleda, preko auta, stana i tako do jutra, ispričana je klasična priča beogradskog jebača. A onda je rekao nešto što ako ne bih citirala, ovaj bi tekst ostao bez poente. To je takođe bio i njegov zaključak prethodne noći i rečenica koja je promenila moj ugao gledanja na njegovo bivstvo.

“Vi ne možete da verujete koliko je riba laka, radila je sve što sam od nje zatražio.”

Zbog činjenice da u ovom velikom gradu postoji devojka(e) koja daje ovom seljaku na keca me je toliko šokirala, da mi je došlo da ustanem, pružim mu ruku i kažem: “Bravo frajeru!”. Ne u šali, ne u ironiji, nego u najvećem stanju ozbiljnosti. Šta njega briga ako devojka odluči samovoljno da ponižava svoju ličnost, ako ne ceni sebe i razmišlja površno? Šta njega briga ako se ona zaljubi u njega? Devojke koje se tako lako postavljaju su sigurno jedne od onih koje u seksu teže tome da samo i isključivo zadovolje muškarca. Profilišem ih kao primitivne i u ostalim sferama života. Naravno da se zaljubila i nastavila da ga zivka, a on je čak, kako kaže, ni za seks više neće.

Prećutno smo shvatile. Takva devojka apsolutno zaslužuje iznošenje prljavog veša na sred bašte popularnog kafića. Apsolutno do svakog slova. Toliko da i susedni stolovi čuju. Bože moj, i ja da sam muško ne bih je sigurno odbila, a sudeći po pređašnjem opisu jeste dobra riba. Njegovo postojanje i ponašanje konačno imaju smisla. Dok je takvih devojaka, biće i takvih likova. To vam je prosto k’o pasulj. Jedni drugima opravdavaju postojanje. On neće ribu, hoće seks – ona hoće dečka, a bogami i seks. I tako su beogradske noći svedoci igara mačke i miša i veoma zanimljivih scena koje se ponekad i snime.

Ne znam ni zašto sam se ja toliko šokirala, kad je ovo nešto što svako zna. Ali javilo mi se ono drugo pitanje: dokle će više sva krivica da pada na muškarce? Oni su samo komentatori ženskih postupaka, a igraju onako kako im ti dozvoliš. Tužno je što sve te devojke zapravo žele vezu, ali prave neoprostive greške u koracima. Pravdaju se svojim trudom da mogu bii podjednako hladne kao i muškarci tj. spremne i za seks bez obaveza, ako ne upali veza. I pristanu na konvenciju kao takvu. Međutim jutro posle je ono koje sve prethodno poništi i natera ih da ostave po 20 missed call poruka na ekranu mobilnog svoje jučerašnje kombinacije. Devojke, retke su one koje kao muškarci uđu u tu priču. Ako ne znaš da se igraš, onda nemoj ni da pokušavaš. Znaš pravila stoga, ne ljuti se čoveče.

A ovaj Seljak, on će da nastavi da hara po Belom gradu. Eto, samo se nadam da ću ga opet sresti u nekom kafiću sa novim pričama, jer radoznalost je možda ubila mačku, ali mene nije.


Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”

Editors choice