Senka na očnim kapcima, izraz senke na duši

Senka na očnim kapcima, izraz senke na duši

U vreme komunističkog socrealizma, koji svet pamti kao vesele sedamdesete, šminkanje je podrazumevalo plavu i zelenu senku, eventualno braon i belu. Hrabro okrečene, sa nepomičnim frizurama nameštenim hladnom trajnom i nalakiranim lakom za kosu, da lokne ne mrdaju, sa šiljatim brushalterima ispod sintetičkih rolki u midi zvonastim suknjama, radnice su jurišale u bolju budućnost, bez ikakve senke egzistencijalnog straha. Bile su sigurne u pravo na abortus, socijalno i zdravstveno osiguranje, mesečnu zaradu i besplatno školovanje. Uniformisana vojska žena srednjeg staleža, čuvala je porodičnu i društvenu stabilnost sa punim uverenjem u vrednost položaja drugarice i uvredljivost položaja gospođe.

Vladajuće zablude činile su život solidnim, udobnim i neuporedivo boljim i lakšim, nego što je bio život njihovih majki u posleratno vreme. Dobar ukus je bio proteran zajedno sa gospoštinom, a carstvo regala, troseda i garnitura, marširalo je pobednički uz komplete i hladne trajne nad zelenim kapcima. Noge u borosanama ponosno su izlagale dlake na nogama pod bež najlonkama. Niko nije nosio crne čarape, osim u žalosti, a u robnoj kući Beograd postojala je polovina rafa sa udovičkom opremom – čipkastim crnim šalovima koji su bili divni zajedno sa ostalom neprivlačnom crninom.

Jednom sam kupila dva takva šala i napravila od njih rukavice bez prstiju duge do laktova.

Nije bilo mnogo načina da budete ekstravagantni, osim ako nešto sami ne izmislite, sašijete, napravite.

I ja sam nosila tinejdžersku uniformu – Lee Cooper farmerice, Borovo spenserice, đubretarac i mini-val kao podlogu za tapiranje i lakiranje kose. Kosa je morala da stoji decimetar iznad glave tokom nekoliko decenija bez senke straha i neizvesnosti.

Zelena i plava senka mi se nisu sviđale, ali crni krejon sam obilato trošila.

Leah editorial Makeup Senka na očnim kapcima, izraz senke na duši

Senka na očnim kapcima, izraz senke na duši

Lažna stabilnost prve mladosti nestala je devedesetih, zajedno sa mini valom i svom ostalom nemogućom rekvizitom i estetikom srednje klase. Svet je prodro iza gvozdene zavese, rasturio nas, probudio nas, obesmislio i ponudio neshvatljivo izobilje kulturnih i estetskih vrednosti i treša i trebalo je vremena da se napravi razlika.

Nad budućnošću se nadvila senka straha, neizvesnosti, besciljnosti, depresije i uzaludnosti, a tolike do tada nepoznate nijanse mračnih osećanja, pratila je šminka svih boja u svim nijansama. Senke u prahu za dnevnu varijantu, masne i svetlucave za veče. Pored toliko nijansi ljubičaste, sa srebrnim i zlatnim sjajem, zelena i plava su postale ne retro, nego sramno demode, kao i mini-val i lak za kosu.

Obilje izazova među kojima nije ni bilo moguće birati, jer su dolazili u paketu – psihodelična muzika sa halucinogenim drogama, Bukovski i Erika Džong sa seksualnim rizicima, osenčilo je naše duše drskošću i preosteljivošću, fatalizmom i beznađem.

Oči u kojima se ogleda duševni nemir traže odgovarajući okvir za tu sliku koja ima samo jednu dimenziju – dubinu ponora.

Senke nove estetike na kapcima, kulturni premaz na licu i usnama, kostimi i rekvizita mode, umetnosti, rokenrola i svih ostalih izraza individualnosti koja je postala obavezna, a koja jedino teži novoj vrsti uniforme, poretku i cilju koji uporno izostaju, još uvek nas nekako zadržavaju da se ne sunovratimo u bunar sopstvenog pogleda iz ogledala.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.