Šesta berlinska priča

Šesta berlinska priča

berlin noche24 Šesta berlinska priča

Slika iz mog filma.

Mrzim opraštanja. Ceciliju sam zagrlila kad je otputovala za Prag. Šta ima da gleda moje suze? Mikelea sam slagala da ćemo se videti sutra. Šta on ima da zna kad se ja vraćam za Beograd? I Berlin pokušavam da smutim, ali on jedini provaljuje i kad plačem i kad lažem.

Obuvam patike i namerno zaboravljam kišobran. Istrčavam na ulice i shvatam da sve ove godine živim život robota na navijanje, marionete sa dugim trepavicama. Povinujem se, slušam i podržavam. A unutra – prazna. Bez kapi emotivnog goriva koji bi me pokrenuo da se smejem do suza ili plačem na sred ulice. Sutra se vraćam Danu mrmota. Sutra se snima poslednja klapa mog filma.

Kisnem. Berlin me grli i ne da mi da odem. Razmazanih očiju ulećem u tramvaj, drhtim i vozim se kroz nepoznate ulice…

U centru grada, glasna muzika i gužva. Izgleda da samo mene jesen boli. Stojim na uglačanom mokrom asfaltu i sa mene se slivaju kapi kiše, stopljene sa suzama. Ne mogu da kažem “Zbogom”. Neću da kažem “Zbogom!”

Još makar tri dana. Da se Cici vrati i da idemo u nove avanture. Da se slikamo, smejemo, šetamo, istražujemo, pričamo do četiri ujutru, da sušimo kosu i da se satima šminkamo, da izađemo uveče i po metrou u štiklama bežimo od pijanih gastarbajtera, da ogovaramo muškarce i loše ljubljenje uz pivo i Orbit listiće, da psujemo i besparicu i zemlje Trećeg sveta…

Još makar tri dana… Da budem blizu Mikelea, da nam se pogledi susreću, da se crvenim kad me nešto pita, da mi se lift zavrti kad smo zajedno u njemu, da ga krišom gledam za doručkom, da “slučajno” prolazim pored terena kad on igra basket, da jednom budemo sami… da se jednom poljubimo.

Još makar tri dana. Da budem sama. Da radim ono što hoću, da idem tamo gde želim, da upoznajem sebe i otkrivam šta sve mogu.

Tramvaj lagano staje. Vreme je da se vratim i spakujem. Vrata se nečujno otvaraju, vrata se nečujno zatvaraju, tramvaj odlazi.

Ja sam i dalje na stanici.

Nekoliko metara dalje, trepteća reklama noćnog kluba obasjava nemirnu gomilu na ulazu. Među njima – Mikele. Sa ekipom. I rasnom crnkom koja mu se kači oko vrata i iritantno kliberi.

Besna sam. Uh! Stomak mi se vezao u čvor. Noge me ne slušaju, muka mi je.

Sleđeno gledam u Mikelea i čekam da u bujici ljudi nestane. Čekam da se više izgubi, da mogu ko čovek da ga zamrzim.

Mikele se okreće.

Kolena mi klecaju.

Izviruje da bolje vidi…

Jesam li to ja? Mokra, razmazana, sama na stanici?

Izlazi iz gomile.

Doziva me.

Berlin po ulicama prosipa hladnu jesenju kišu, a ja trčim iz sve snage.

Bežim.

Od straha, ljubomore i Berlina, jer ne mogu ni jednom ni drugom da kažem

“Zbogom.”


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete odvajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.