Zaljubljujemo se u slike u svojoj glavi. Gledanje osobe u koju se zaljubljujemo, samo je materijal za film koji ćemo vrteti kad je ne gledamo. Ljubav je slepa. U stvari, zaljubljenost je slepa.

Ljubav vidi sve, ali ne mari. A zaljubljenost ne mari da vidi.

Pre nego što se sunovratimo u nadrealno more emocija, postoji jedan trenutak trezvenosti. Kad smo u stanju da osetimo da smo upecani, da tačno vidimo da smo se upecali tamo gde smo najslabiji i da ćemo tačno tu da budemo povređeni. Taj trenutak prolazi u magnovenju, to je blesak svesnog uma koji pokušava da se otrgne iz anestezirajućeg zagrljaja iluzija, ali srce više ne sarađuje. Već smo se upecali. Poslednji trzaji razuma na rubu ružičaste izmaglice služe samo da bismo ih se setili kad se ispovređujemo. Da kažemo da smo znali. I da znamo da nam niko nije kriv.

Nismo mogli da znamo da je neko prevrtljiv, bezobrazan ili labilan, dok nismo osetili dejstvo na svojoj koži. Ali osećali smo da se taj šarm i toplina prosipaju suviše olako, poput sipinog mastila, da zaslepe neprijatelja. I onda smo ipak zažmurili i skočili. Nadajući se da naše nade neće biti izneverene. Naravno da nismo hteli da se setimo kako smo se tako isto osećali toliko puta ranije.

large 46 Sile ljubavi: Zaljubiš se dok ne gledaš

Zato što je zaljubljenost najbolja bolest na svetu, od koje svi volimo da bolujemo, nikad ne stičemo imunitet i sezonski joj vrlo rado podležemo. Kasno proleće je idealno vreme za žmureći virus.

I umesto da strepimo, da se tresemo od straha kad samo pomislimo šta nas možda čeka, mi smo nestrpljivi i halapljivi, kao da smo cele zime bili na dijeti. Jedva čekamo da se inficiramo, dospemo u akutno stanje, recidiviramo i živimo u nadi da ćemo postati hronično bolesni od zaljubljenosti.

Ima takvih bolesnika, blago njima. Oni su stalno zaljubljeni, samo se objekti smenjuju. Hronični zavisnici od zaljubljenosti nikada ne stignu do stepena ljubavne realnosti. Oni se prosto smore i obrate pažnju na nekog drugog, a čim im taj neko uzvrati interesovanje, već su zaljubljeni. To što su oni koje nisu stigli da odbace, pobegli sami, njih uopšte mnogo ne uzbuđuje. Njih samo zaljubljenost uzbuđuje.

Prosto da im čovek pozavidi na količini slepila. Jer oni pre svega ne vide sebe, a neprestana fascinacija im služi da još temeljnije ne vide sebe. Samo uz hipnozu zaljubljenošću, oni mogu da dobiju potvrdu o vrednosti sopstvenog bića. Oni se hrane tuđim interesovanjem i emocijama. Ali ništa dublje od zaljubljenosti uopšte ih ne zanima.

Osim ekstremnih slučajeva zavisnika od zaljubljivanja i svi ostali normalni ljudi, takođe se zaljubljuju kao budale.

Jer kad bismo koristili pamet, gledali i uočavali, uopšte ne bismo ni mogli da se zaljubimo. U onome ko nas privlači najlepše osobine i vrline vidimo žmureći. Maštajući o njemu, čeznući, priželjkujući.

Kad počnemo da se osećamo tako čeznutljivo, iako na vidiku još uvek nema objekta fascinacije, privući ćemo ga, sigurno. Čim se dovedemo u stanje zaljubljenosti priželjkivanjem da se tako osećamo, stići će neko da nam pomogne da se sunovratimo.

I to je uvek isto. U svakom uzrastu. Zaljubiš se i ne vidiš čoveka, nego sunce. I onda čovek počne da iskače i da pravi senku, a ti se nerviraš što ti ometa zaljubljenost. Ulažeš dodatni napor da ne vidiš ometajuće faktore, ali sunce je sve češće pomračeno senkama…

I onda kad se odljubiš ne možeš da veruješ u kakvu budalu si bio zaljubljen kao budala. Jedino pametno, što se dešava sa iskustvom u oglupljivanju od zaljubljivanja, jeste što ova bolest sve kraće traje. Sa godinama razvijamo sposobnost da duže zadržimo blesak svesnog uma, koji nas upozorava da smo krenuli da izginemo, za vreme preplavljujućih emocija i prinudnog žmurenja sebe doživljavamo kao bolesnika i što je najvažnije, želimo da se otreznimo i izlečimo. I tako se dešava da budemo ludo zaljubljeni, smrtno povređeni i čudesno isceljeni za samo nekoliko dana, bogu hvala.

Što više poznajemo sebe i što više volimo sebe, ređe se zaljubljujemo budalasto. Ne prestajemo da cenimo to nadrealno stanje, ali objekat više ne biramo prema fascinaciji, nego prema vrednostima koje su bliže realnosti.

Jednog dana, saznaćemo i šta je prava ljubav, ako tako nastavimo.

Izvor fotografija: weheartit.com


Aleksina Đorđević

Editors choice