Svi im nešto zameraju i pripisuju i nešto pretpostavljaju. Jer, one sigurno ne mogu biti srećne same. Svaka normalna žena teži da se spari. Da veže sebi kamen oko vrata i potone na dno bračnog i porodičnog života.
Ah! Tu smo. Na izvoru pogrda usmerenih na solistkinje. Jer ako je istina da su ove žene bez partnera sasvim zadovoljne i da bi radije ostale same do kraja života, nego da pristanu da trpe nekog od muževa i momaka koje njihove vlasnice tako brižno čuvaju, onda je istina i da je iz njihove, solističke perspektive, parovanje na koje većina žena pristaje, nedovoljno, nezadovoljavajuće, ponižavajuće i neprihvatljivo.
Solo žene često podležu uticaju okoline, pa se osećaju krivima, ljute su i povređene. I još više rešene da ne pristanu na kompromis. Njihove majke su zabrinute, jer možda nikada neće biti unučića, ili su ljute što su njihove ćerke pobegle iz braka i povele decu u avanturu samostalnosti i nesigurnosti. Njihove prijateljice pokušavaju da ih upoznaju sa odgovarajućim muškarcima, prijateljima i poznanicima njihovog momka ili muža, koji nekako uvek ispadnu zastrašujući primerci emotivno zaostalih i psihički oštećenih tipova.
Svet samih žena
Ah, ima li osvetničke poruke u ovome, pitam se? Da li im zapravo poručuju da ništa nije ostalo za njih kad su toliko čekale i da treba da pristanu na nekog psihopatu, jer nikada neće naći tako dobrog čoveka kao one? Ili to poručuju same sebi, da bi bile sigurne da im je u paru sto puta bolje nego njihovim samim prijateljicama?
Solo žena je pretnja svakoj uparenoj. Samoća je dijagnoza, u očima simbioze. Ne dajte se solistkinje! Ne pristajte na bilo šta, zato što ćete bilo šta i dobiti. Pogledajte koliko ste komotnije i koliko vam je život udobniji i mirniji, jer nemate aljkave muževe i zahtevnu decu.
Uostalom, uvek možete da pokvarite nekog klinca, onako, iz čistog ćefa. Jer vam se može.
