Šizofrenija trajanja

Šizofrenija trajanja

Sve ovo, zapravo, nije o životu. Ni mom, ni vašem. Ovo je o istinama, o svim tim istinama od kojih svaka zahteva podrobno tumačenje, poglede ispod lupe, konzerviranje, sušenje na vetru i stabilnost kao rezultat. Ovo je o svemu što jeste i nije. O onome što tek mora da bude.

Hiljadu zašto i hiljadu zato, hiljadu onih nikada više i ja to ne mogu sliju se u rukavac reke koja uvek, uvek dolazi upravo u moje dvorište, u moj stan, u moj krevet. Možda i vaš, ne znam. I hiljadu iskustava koja bi trebalo da su pouke završe u korpi sa onim ostalim možda je tako trebalo da bude, pa ispočetka pokrećem lavinu grešaka koje jedva čekaju da mi se dogode, svaka na sebi svojstven, sladunjav način.

Sve dobre stvari se dešavaju u paru, kažu. Oči. Usne. Ruke. Noge. Ljudi. Ako je tako, onda se sve dobre žene dešavaju sa podvojenom ličnošću – ona žena koja ispočetka želi svaku stvar na koju se već opekla i njen alter ego koji se protivi, i buni, i čupa živu glavu iz situacija u kojima se nalazi.

I dalje kada me pitaju ko sam i šta sam, uspevam da odgovorim samo površinski, uspevam da skrenem temu na radno vreme, novac (tačnije, manjak novca), prijatelje (tačnije, manjak vremena da ih viđam), veze (tačnije, manjak vremena da ih učinim kvalitetnim) i završim se u istom pitanju od kog sam krenula – ko sam i šta sam. Na pitanje: “Koliko mogu?”, odgovaram sa: “Mislim, dosta”. Da radim. Da volim. Da se nadam. Da trpim. Da vagam. Da sanjam. Ali opet, da bih mogla sve to što mogu, imam u sebi i dosta onog što ne mogu i ne smem, onog što me mori i muči, onih moralnih kodeksa koji se poštuju, onih stvari koje mi površinski smetaju, a suštinski me koče da koraknem dalje. I sva moja uzavrela vodolijska treperavost, koja mi tutnji iznutra, drži me na klackalici između crnog i belog, pa tako jednog dana budem najsrećnija na svetu, a drugi dan se rasplačem jer se ne sećam kada sam poslednji put popila kafu sa nekim koga volim. Neki to mogu nazvati bipolarni poremećaj, drugi hronični PMS, treći me mogu okriviti što sam žena, a za žene već znamo da su neuravnotežene i lude (je l’ tako, momci?), ali ono što ja mogu da uzmem u svoju odbranu je da mi se dešava gospodin Život koji nekada vozi prebrzo za moj ritam.

Ako nespokoj merim ritmom neprespavanih noći – spokojna sam. Ako ga merim kišom – imam kišobran, biću u redu. Ako ga merim vremenom koje mi treba, a koje nemam – nastaje problem. Možda da odem do prvih vetrenjača, započnem borbu, pa dokle stignem? Ne znam, čini mi se da to već uveliko radim, samo niko o meni ne piše roman, a zašto bi i pisao, u svim mojim životima nema dovoljno priča za tvrdi povez.

slika15 Šizofrenija trajanja

Sve smo što želimo da budemo. Je l’?

Danas sam pogledala kroz prozor i videla oblake, nešto su uzjogunjeni i sivi, opet kriza identiteta vremena nad Srbijom. Opet balkanska šizofrenija trčkara nebom. Pomislila sam kako je ovo jedan od onih dana kada se ne ustaje iz kreveta, kada se miluje i ljubi, kada je jedan čaršav dovoljan. Moja ljubav i moji čaršavi su daleko. Nadam se da je vama neko doneo kafu u krevet. I poljubio vas za lep dan. Ili poljupcem odneo naoblak.

O čemu pričam?

Pričam o šizofreniji svakodnevice, pričam o danima bez kraja koji nemaju dovoljno sati. Govorim o letu koje je već uzelo maha, a nije nas ni konsultovalo za dozvolu. Pričam o svemu što mora da bude urađeno, a moranje se nešto izlizalo, čini mi se. Pričam o danima kada zavlada tišina na raskrsnici krcatog grada, o momentima kada se stoji usred gomile, a stoji se sam. Pričam o prelepim snovima koji nisu naznaka spokojnih dana, pričam o ljudima koji nas raduju. Dopada mi se što smo usvojili termin šizofrenije – kao karakteristiku, a ne isključivo medicinski termin, dopada mi se što smem da kažem sve i da se nadam najboljem. Dopada mi se što me, često, pokreće sopstvena ludost, strahujem od te iste ludosti koja me pokreće. I sve ovo, zapravo, nije o životu. Ni mom, ni vašem. Ovo je o istinama, o svim tim istinama od kojih svaka zahteva podrobno tumačenje, poglede ispod lupe, konzerviranje, sušenje na vetru i stabilnost kao rezultat. Ovo je o svemu što jeste i nije. O onome što tek mora da bude.

Imam običaj da kažem da od svih čari života najviše volim mogućnost biranja i slobodu opcije. Ali, šta se događa ako je opcija previše, ako je svaki izbor simbolično kvalitetan, a mi odaberemo u pogrešnom smeru?

Verujem u bliskost. Možda i previše.
Verujem u ljude koji nas drže za ruke i one koje mi držimo. Verujem u dane obojene suncem. Verujem i u nespokoj kada sunca nestane. Verujem u dobre izbore koji su pošli naopako. Verujem u naopake ljude. Verujem u odglumljene poljupce. Verujem u laži koje čujem i izgovorim. Verujem u sreću i mirovanje uz nekoga. Verujem da dobro izgledam u njegovim rukama. Ponekad, i samo ponekad, volim i verujem u sve one budućnosti, ma koliko bile lažne. Verujem da moraju da osnuju kurs samoodbrane od emocija. Za sve nas šizofrene, razume se.

Ako u vašim gradovima nema oblaka, izađite napolje. Grlite se i ljubite se i mirišite lipu. Ne mislite o šizofreniji, ni rasporedima, ni poslu, ni parama, ni prijateljima. Ne mislite o nespokoju. Mislite o tome kako postojite i kako vas muči slatka neizvesnost sutrašnjice. Mislite o tome kako je vreme dragoceno, a vi počastvovani što vam je dato na upravljanje. I živite pametno. Makar jednom, zbog mene. A i zbog vas. Zbog svega što… pa, zbog svega. Ali živite. Jako. Prejako. Najjače.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju. Šta dodatno piše pročitajte na njenom blogu.