Sjaj decembarskog sunca

Sjaj decembarskog sunca

atmosphereblackfogforestinspirationlandscape 1b68e939e1ad2d5a90335f00f9bd55df h Sjaj decembarskog sunca

Uznemirujuća tama. Ulične svetiljke tinjaju sjajem lampiona, prkoseći gustoj magli...

Bolno ledeni, poput sečiva oštar vazduh ispunjava mi pluća hladnoćom. Osećam kako mi trne svaki delić tela dok čekam uvek neredovnu “sedmicu”. Decembar je uzeo maha i nemilosrdno nas čupa iz ono malo sunčanih dana koji su jesenje žuto lišće činili lepšim. Uznemirujuća tama. Ulične svetiljke tinjaju sjajem lampiona, prkoseći gustoj magli. Gustoj, poput dima koji kulja iz oronulog dimnjaka. Tek po koje vozilo razbija nesvakidašnju tišinu. Nikada mi se Beograd nije činio ovako miran. Ćutljiv. Neprepoznatljiv. Tišina je zaglušujuća, smeta. Odsustvo iritantnog zvuka automobilskih sirena stvara osećaj kao da nešto fali, nedostaje. Ispred mene samo belilo i široka ulica koju je progutala magla. Ne nazirem joj kraj. Ivičnjake. Samo praznina. Čujem šalterušu kako javlja da na peron pristaje poslednji autobus. Lica smrznutih ljudi odaju razne priče…

Vidi se da je brucoš. Gubi se na raskrsnici noseći tešku torbu. Dve trećine je sigurno zauzela hrana koju mu je poslala mama, jer neće skoro ići kući. Beograd ga pomalo plaši. Oči govore. Ona najčvršćim zagrljajem dočekuje njega po izlasku iz autobusa i poklanja mu najnežniji poljubac. Mora da se nisu dugo videli. Ovom namrštenom taksisti je sigurno preko glave da nudi svoje usluge, ali opet nije platio kiriju. Beskućnik svoju klupu u parku neće napustiti, makar bombe padale sa neba. On nosi crvenu ružu. Možda ide kod devojke, a u unutrašnjem džepu čuva kutijicu sa dijamantom.

Ljudi čekaju. Čekaju svoje najmilije, pošiljku. Poznanika, druga, brata. Čekaju dugo. Čekaju, isto onako kako će se uskoro opet oprostiti. Sve priče ispričane njihovim pogledima, koracima me guše. Tako su glasne, a tišina i dalje odjekuje. U belini koja je svuda oko mene vidim slabo svetlo tramvaja i broj sedam. Žurnim korakom sedam na mesto do prozora i brojim minute do izlaska, jer znam da me čeka on. Nežnog, umirujućeg pogleda i još nežnijeg zagrljaja. Zagrljaja koji prkosi ništavilu svuda oko mene. Iznenađujuće drugačiji, atipičan, neobično drag. Nije mi hladno.

Ljudi i dalje čekaju. Čekaju nekog drugog da mu ispričaju svoju priču. Ja žurim. Žurim u vreli zagrljaj i milo lice. Ova tama više nije tako strašna.


Tamara Ognjanović, student pedagogije i perfekcionista do ludila, dan ne započinje bez ledenog ness-a i muzike, koja je njen smisao života i, po njenom mišljenju, definiše osobu. Zna napamet ceo serijal “Prijatelja”, koji su joj najbolji sedativ. Veruje u moć pogleda. “I don’t like defining myself. I just am” kaže i citira njenu večnu inspiraciju, Britney Spears.