1/2

Tog jutra me je probudila muzika koja je dopirala iz komšijinog stana. Još uvek sam se izležavala među svojim jastucima, kada sam začula staru pesmu. Zvuci te pesme su me vratili u detinjstvo. Bili su to dani u kojima smo stasavali, a da nismo imali pojma da li smo tolerantni na laktozu i da li jedemo organsku ili neorgansku hranu. Još uvek nismo bile opterećene celulitom, liftinzima i pilinzima koji su nam kasnije dodatno zakomplikovali život. Brojali smo dane do rođendana i do trenutka kada bi čitava kuća mirisala na kiflice sa sirom i maminu tortu od “trijes” jaja.

Svaki moj rođendan sam pamtila po kiši. Baka je već posle 15. verovala da sam baksuz i namćor. Kiša se tada stapala sa zvucima muzike uz koju smo đuskali. Kiša se cedila iz sivih oblaka koji su se brzo smenjivali, sve do trenutka kada me je jedan šesnaestogodišnjak svojim urlicima izvukao na terasu. Sećam se da sam istrčala u frotirskoj pidžami i da sam ugledala grafit na zgradi preko puta moje. Ispod nevešto iscrtane zvezde je stajao tekst: “Skinuo sam jednu zvezdu za tebe u ovoj kišnoj noći. Srećan rođendan!”

Zvezda 1 Skini mi barem jednu zvezdu sa neba

Jedne noći sam dobila svoju zvezdu

Šta se dalje događalo ne želim da vam otkrijem. U glavi mi je samo ta slika, njegovi poljupci i komšija koji preti da će da pozove miliciju… i jedna pesma… i jedna kiša… Grafit je okrečen posle par dana. Od tada mi više niko nije skidao zvezde sa neba.

Editors choice