Skitajući sa Dunjom: Balet

Skitajući sa Dunjom: Balet

Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

Pre ili kasnije, deci postane jasno da im detinjstvo neće dugo potrajati i onda počnu da se bave proučavanjem sveta odraslih, u pokušaju da dokuče šta se to kod njih dešava. A kada gledaju kako žive odrasli, prvo što uoče jeste da se oni skoro uopšte ne igraju, nego umesto toga odlaze na neka mesta koja se zovu “posao” i tamo rade neke ozbiljne stvari. Pored toga, odrasli često imaju običaj da svojoj, pa i tuđoj deci postavljaju pitanje: “A šta ćeš ti biti kad porasteš?”

Kada je zašla u određene godine i shvatila da želje poput: “htela bih da postanem mali beli zeka/šareni leptir/bela rada…”, i slično, iz objektivnih razloga nisu ostvarive, Dunja je krenula da istražuje široki asortiman potencijalnih zanimanja i profesija. Želela je da bude mnogo toga, a ponajviše: glumica, manekenka, cvećarka, apotekarka, krojačica, da vozi voz, svira klavir, radi u zoološkom vrtu i još ponešto. A tih dana našeg druženja uglavnom je želela da postane balerina. Objasnila mi je da su to one mršave devojke što u uskim kostimima igraju uz muziku i izvode svakakve lepe pokrete. Čitavo jedno prepodne provela je pred velikim kućnim ogledalom i pažljivo posmatrala svoj odraz, dok je, ne baš spretno, izvodila neke jednostavne baletske pokrete koje je pre par dana “pokupila” gledajući televiziju.

“Nešto ti baš ne ide od noge taj balet”, začikavao sam je, stojeći oslonjen o zid sa njene leve strane. “Prave balerine rade to mnogo bolje.”

“Pa, one to rade lepše, jer prvo mnogo vežbaju, pa onda to urade da ih ljudi vide, a ja vežbam tek od juče… a i nemam one specijalne patike što se lakše kližu po podu”, odgovorila je, ne prekidajući sa uvežbavanjem nečega što bi se vrlo uslovno moglo nazvati piruetom.

“Dobro, u pravu si, ali za balet ti, pored baletanki, treba i talenat, ipak to nije samo skakanje levo-desno. Moraš da imaš sluha za muziku i umeće za ples, a uz sve to moraš jako puno da vežbaš.”

Ali, Dunja se nije baš sasvim slagala sa tim.

“Ne treba ti talenat, to može svako da radi, samo ako nije debeo i gluv. Treba samo da se vrti uz muziku, a ako si debeo, možeš samo da padaš! Zato ne postoje debele balerine!” Izvela je još jedan feleričan okret i dodala: “Ja ću od sada svaki dan da vežbam i kad dobro uvežbam i budem još malo starija, ići ću na Labudovo jezero da igram balet!”

“Gde ćeš da ideš?”

“Na Labudovo jezero! Nije to baš pravo jezero, nego se to mesto tako zove, ali nema jezera, nego tamo plešu balerine, a ljudi dolaze da ih gledaju. Tamo ću i ja da idem.”

“Ma, nije ti to nikakvo mesto! “Labudovo jezero” je jedna jako poznata baletska predstava, balerine je igraju u pozorištu. To je samo predstava, jedna od mnogih”, odgovorio sam, uz osmeh, odmeravajući mladu balerinu pred sobom koja me je samo zbunjeno gledala.

“Pa, to sam ti i rekla da tu igraju balerine! I šta me onda ispravljaš, kada sam lepo rekla?!”


Milan Jokić reći će vam šta ste propustili juče i kuda ćete ići sutra. Pridružite se njegovoj publici i naučiće vas kako da posmatrate stvarnost sa bezbedne distance. Za jedan osmeh daće vam jedan san, a za lepu reč napraviće od vas glavnog junaka još neispričane bajke. Razvući će nit između realnosti i fikcije, i navešće vas da plešete po njoj. U svojoj blizini ima samo dobre ljude, jer njegova misija je igra, a u igri nema mesta za one sa lošim namerama. Mnoge su dame baš njemu poverile svoje najveće grehove i tajne, a on je njihove ispovesti u pesmaricu zapisao i sakrio je daleko od tuđih očiju i srca. Želi sve najgore duvanskoj industriji i nada se da će jednog dana fabrike cigareta pretvoriti u fabrike čokolade.