Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

Bilo je negde oko deset časova pre podne. Dunja i ja smo stajali nasred pešačke staze i čekali. Ona se vrpoljila okolo, vrtela oko sebe, a lagana svetloplava haljinica lepršala je na njoj. Za sve ovo vreme jedva da sam je video u nečemu sa nogavicama, volela je da nosi haljine, posebno leti. I haljine su volele nju i lepo su joj stajale. Izgledala je kao prava mala dama.

Stajali smo tako neko vreme, već pomalo nervozni, kada je Dunja odjednom vrisnula i potrčala ka nekome ko je polako dolazio ka nama. Iako još prilično daleko, i Dunja i ja smo je odmah prepoznali. Visoka devojka duge crne kose uvezane u konjski rep, koji se za njom klatio levo-desno dok je koračala, u uskoj beloj bluzi i prekratkom šortsu, zaustavila se i klekla da u naručje dočeka razdraganu devojčicu koja joj je hrlila u susret. Gledao sam ih kako se grle i ljube, iskreno srećne što se ponovo vide. Onda su, držeći se za ruke, krenule ka meni.

“Dobro jutro”, bilo je sve što je rekla dok mi je prilazila. Nije bilo ni poljupca, ni pružene ruke, samo jedno mršavo “dobro jutro.”

“Dobro jutro, Majo”, uzvratio sam joj na isti način. Osetio sam se nelagodno dok smo tako razmenjivali formalne pozdrave, kao nekakva dva poznanika koja su se na obostranu žalost susreli na ulici. “Je li to ‘dobro jutro’ jedino što imaš da mi kažeš, ili?”

Njene usne su se malo izvile na gore. Nagnula je glavu u stranu da me pogleda iskosa. “A, zašto pitaš?”

“Izgledaš mi pomalo snuždeno.” Napravila je kratku pauzu ne skidajući pogled sa mog lica.

“E, pa moraću da te razočaram ako si mislio da si od danas slobodan čovek. Rešila sam, ipak, da te zadržim. Međutim, složićeš se da si zaslužio da se neko za promenu malo zabavi na tvoj račun, i ja sam, eto, iskoristila priliku.”

Sve te reči u mojoj glavi zaplele su se u nerazmrsiv čvor. Nije mi bilo jasno. “Čekaj malo, da l’ to onda znači…” Maja nije sačekala da završim.

“Jeste, znači da nije bilo nikakvog tipa sa plaže, ja sam se sa mora vratila pre šest dana, baš kako sam i planirala, i mogu ti reći da sam sve do danas uglavnom sedela kod kuće da se ne bismo slučajno sreli negde u gradu. Da si me video, to bi skroz ispalo bezveze, pa nisam htela da rizikujem.”

“Aa…” , izustio sam tupo, obrađujući upravo primljene informacije. Negde unutar leve strane mog grudnog koša nešto je počelo da divlja. Maja je izgledala zadovoljna efektom.

“E, pa lepo, sad kad smo to razjasnili mislim da treba da mi se ovde pred Dunjicom izviniš, i to dva puta! Prvo, zato što si rekao da imam par grama viška u struku i drugo, zato što sam morala da se tako grubo našalim sa tobom, jer si sam kriv!”

Gledala me je direktno u oči i čekala. Skrenuo sam pogled naniže. Dunja je stojeći sada između naših nogu, takođe, gledala u mene sa osmehom. I ona je čekala.

“Pa dobro, to mi zvuči u redu.” Pročistio sam grlo, više radi utiska nego iz potrebe. “Priznajem svoju krivicu za oba dela i izvinjavam se! Mada bih hteo samo da napomenem da sam onomad spomenuo par stotina grama viška…”, počeo sam, ali sam odmah zaćutao kada sam video naglu promenu na Majinom licu. Posle svega, kako sam se nadao, odlično sam prošao i nisam hteo dodatno da je nerviram.

Neko vreme stajali smo tako sve troje međusobno se gledajući u tišini. U vazduhu je još uvek ostalo nešto od one početne napetosti.

“Dobro, šta ja sada da radim? Mislim, ti si se sad i zvanično vratila na dužnost, a ja sam očigledno škartiran.”

Maja se široko osmehnula. “Mislim da smo te dovoljno iskorišćavali. Idi kući i lepo se naspavaj, pa se vidimo večeras! Moramo da nadoknadimo mnogo toga, sad kad smo završili sa ‘hladnim’ ratom!” Zagrlila me je jednom rukom i poljubila. Dole ispod nas čuo sam tihi dečiji kikot.

Okrenuo sam se ka Dunji i nežno je pomilovao po obrazu.

“A, šta ćeš ti sad da radiš kad nećeš više dolaziti kod mene? Je l’ da da će da ti bude žao”, upitala me je. Pogled joj je bio tako nekako sladak da sam pomislio da će joj iz oka kanuti kapljica meda.

“Pa, da znaš da mi neće biti lako. Ipak si mi ti bila najzabavnije društvo u ovim letnjim danima!”

Mahnula mi je rukom da kleknem i poljubila me u obraz, a onda je iz džepa haljine izvadila jednu čokoladu. Na ljubičastom omotu stajala je krupna crvena jagoda. “Evo ti ova čokolada! Ljudi kad se rastaju od nekog oni poklone tako nešto za uspomenu!”

Dok sam uzimao njen dar osetio sam kako mi je ruka blago zadrhtala. Taj njen gest me je porazio. Tokom prethodnih dana mislio sam jedino na to kako će se razrešiti situacija sa Majom. Uopšte se nisam bavio činjenicom da se tog dana rastajem od Dunje i da treba da joj kupim poklon. Osećao sam se kao da sam dobio teške batine.

“Ali, ja sad nemam ništa tebi da dam! Potpuno sam zaboravio da se više nećemo viđati!” Šta god da sam rekao nisam sebe mogao da opravdam.

Ali, Dunja nije marila za to. Vragolast osmeh i dalje je bio na njenom licu. “Ma, nema veze, ja tebe neću da zaboravim ni bez poklona!”

Maja ju je zagrlila i pribila uz sebe. “Ne brini, povešću ga ja večeras da ti nađemo nešto lepo, i doneću ti sutra.”

“Važi”, rekla je Dunja, radosna kao i uvek.

“Super! Pa, izgleda da je sad vreme da odem i ostavim vas cure da se ispričate.”

Maja mi je samo odmahnula rukom. “Idi, zvaću te posle podne kad ostavim Dunju njenim roditeljima.”

Okrenule su se i odšetale negde svojim putem, a ja sam još par trenutaka stajao i posmatrao ih. U ruci sam držao jednu čokoladu sa punjenjem od jagoda, a na obrazu mi je ostao utisnut Dunjin poljubac. Još uvek je tu!

Ovo je poslednja priča iz serijala “Skitajući sa Dunjom.”

Bio je to kraj jedne divne avanture, ali daleko od toga da više nikada nisam čuo vesti o Dunji. Nedugo nakon našeg rastanka, upisali su je u vrtić jer je trebalo da prođe pripremni program pre polaska u školu.

Posle skoro godinu dana, jednog julskog predvečerja moj telefon je zazvonio. Na displeju je stajao broj koji sam već davno bio zaboravio. Ali, o tome ću vam pisati uskoro, u novom serijalu “Ćaskajući sa Dunjom!” Nove priče očekujte sa prvim danima aprila!


Milan Jokić reći će vam šta ste propustili juče i kuda ćete ići sutra. Pridružite se njegovoj publici i naučiće vas kako da posmatrate stvarnost sa bezbedne distance. Za jedan osmeh daće vam jedan san, a za lepu reč napraviće od vas glavnog junaka još neispričane bajke. Razvući će nit između realnosti i fikcije, i navešće vas da plešete po njoj. U svojoj blizini ima samo dobre ljude, jer njegova misija je igra, a u igri nema mesta za one sa lošim namerama. Mnoge su dame baš njemu poverile svoje najveće grehove i tajne, a on je njihove ispovesti u pesmaricu zapisao i sakrio je daleko od tuđih očiju i srca. Želi sve najgore duvanskoj industriji i nada se da će jednog dana fabrike cigareta pretvoriti u fabrike čokolade.

Editors choice