Skitajući sa Dunjom: Plavo ili žuto?

Skitajući sa Dunjom: Plavo ili žuto?

Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

- Ti si ćorav! Ništa ne vidiš dobro! – izgrdila me je Dunja jednog prepodneva dok smo, šetajući parkom, raspravljali o njenoj kosi, a bila je to i te kakva kosa o kojoj svakako vredi pričati! Imala je svetloplavu kosu, do ramena pa još malo niže, i ne bi se baš moglo reći da je bila kovrdžava, već se poput blagog talasa diskretno uvijala celom dužinom.

Međutim, razlog zbog kojeg smo se prepirali i zbog kojeg se Dunja i inače često raspravljala sa svima starijim od pet godina, bio je boja njene kose. Uvek bi se pobunila kada bi joj udelili kompliment na račun njene prelepe plave kose. Baš to joj nikada nije bilo jasno. Znala je šta je plavo! Štrumfovi su plavi, a njena kosa je žuta! Žuta kao Sunce!

- To se tako kaže kada je kosa u pitanju. Ni meni baš nije sasvim jasno zašto je tako, ali kada neko ima boju kose za koju bi poredeći je sa bojicama moglo da se kaže da je žuta, u stvari se kaže da je plava! Verovatno ti to sad zvuči pogrešno, ali kad malo porasteš slegnućeš ramenima i neće te više biti briga!

Dunja je tupo gledala u mene i videlo se da joj ništa nije bilo jasno.

- E pa to ne može! Moja kosa je ŽUTA!!! Nije PLAVA!!! – vikala je, uhvativši se rukama za glavu.

- Baš bi to ružno izgledalo da neko ima plavu kosu! Kao da mu je nebo palo na glavu! – rekla je uz smešak.

- Jeste, bilo bi ružno ako misliš na onu štrumfovsku plavu boju, ali ja ti pričam da to nije isto, plava boja kose i plava boja neba! Nebo je baš plavo plavo, a plava kosa nija plava plava nego je svetla, kao žuta, ali se kaže da je plava! Uh! – pokušavao sam nekako da joj objasnim, ali na kraju krajeva, ni meni to nije zvučalo razumno.

- Pa ti si onda bolestan kad vidiš da je plavo nešto što je žuto! Bože me sačuvaj!

- Ma neću više da se ubeđujem sa tobom! Kosa ti je plava i tačka!

- E ja ću onda svima da pričam da je tvoja kosa ljubičasta a ne crna!

- Ma nemoj, a kome ćeš da pričaš?

- Reći ću… – počela je da gleda po parku osvrćući se okolo – reći ću onoj dvojici tamo!

Pokazala je rukom ka dvojici trogodišnjaka koji su bili zauzeti ubacivanjem iskopane zemlje u plastični kamion.

- Uh, baš njih briga i za mene i za moju kosu. Oni su vredna i dobra deca, a ne kao ti, samo nešto izmišljaš i praviš se važna!

- Pa ne izmišljam ja nego si ti glup i ćorav, a ako te interesuje ja baš jesam važna!

- Ma da! I da znaš da ima ljudi koji svoju kosu farbaju u pravu plavu boju, onu štrumfovsku! Nema ih mnogo ali ima i takvih.

Raširila je oči od čuđenja.

– Joj, kako li oni izgledaju?! Je l’ ružno?

-Njima se tako dopada, a valjda je to najvažnije.

U tom trenutku pomislio sam da se upravo ukazala idealna prilika da joj podarim malo životne mudrosti. Zastao sam i značajno je pogledao.

- Ako ti nešto želiš da uradiš, onda ne treba da misliš o tome šta će drugi da kažu. Uvek treba da radiš ono što želiš! Samo, nemoj da kažeš nikome da sam ti ja to rekao. Mogao bih možda da imam problema zbog toga!


Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.