Skitajući sa Dunjom: Struja

Skitajući sa Dunjom: Struja

Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

Dok smo stajali na pešačkom prelazu čekajući zeleno svetlo na semaforu, jedna starija gospođa projurila je preko zebre i jedva izbegla da je zakači automobil koji je nailazio. Dunja ju je prezrivo posmatrala mirno stojeći pored mene.

- Sad možemo da pređemo!- reče dok je upirala prstom u semafor. – Zeleno je.

Dunja je odlično znala sva pravila oko prelaženja ulice. Kada smo prešli na drugu stranu ulice i nastavili dalje setio sam se priče o crvenom i zelenom čiki, kojom je većina roditelja svojoj deci objašnjavala kako funkcioniše semafor. Kada sam joj to spomenuo, ona je samo odmahnula glavom.

- To nije istina! Nisu to nikakve čike! To su svetla od struje! – uzviknula je, baš onako vatreno kao što bi verovatno i Arhimed kao petogodišnjak vikao “Eureka!”.

Uvek sam rado koristio svaku priliku da se pravim naivan i puštam je da mi objašnjava sve što je mislila da ne znam.

- A ti znaš šta je struja?

- Znam! To ima u svakom zidu u kući, u onim malim rupicama. To služi kad hoćeš da gledaš televizor ili kompjuter, ili kad hoćeš da sušiš kosu fenom, onda uzmeš onaj kabl i ubaciš u te rupice i onda ti radi. Sve u kući što ima radi na tu struju!

- A kako onda radi semafor? – upitao sam je i pokazao ka jednom koji se nalazio na pešačkom prelazu sa leve strane od nas. – On nije uključen u zid?

- Pa on je uključen u zemlju, da ljudi ne bi dirali i isključivali kabl nogama kad prolaze! A i da se ne bi povredili, jer je struja opasna za ljude. Ako guraš prste u rupe u zidu kad su ti mokre ruke može da te udari struja i onda budeš sav čupav! – rekla je i rukama podigla pramenove svoje kose – Ja sam jednom videla struju kako je zasijala kad je mama izvukla kabl iz zida. Struja je žuta, a nekad može da bude i plava. Može da bude i u drugim bojama ako ti treba za televizor, ali to se onda više plaća.

- Čuo sam i ja te priče o struji, ali sam ipak mislio da televizor pokreću mali ljudi koji žive u njemu. – nastavio sam da se poigravam sa njom – A odakle onda struja u zidovima?

- Naprave ljudi koji prave zgrade, oni stave struju u zidove. I onda moraš stalno da im plaćaš što koristiš struju, oni ti pošalju račun da platiš koliko oni hoće, a ti ne znaš da li stvarno toliko treba. A ako ne platiš onda više nemaš struju i uveče ti bude mrak u stanu! A mislim da možda i Bog ima veze sa tim.

- Bog ima veze sa računima za struju?! Kako to misliš? – upitao sam iznenađeno.

- Pa moj tata uvek kad dođe račun žali se kako je nemoguće da treba toliko da se plati. – govorila je dok je vadila šnalice za kosu iz džepa haljine i kačila ih na teme – I ponekad viče na račune i pominje Boga i onu bezobraznu ružnu reč!


Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.