Prethodne tekstove iz serijala “Skitajući sa Dunjom” možete pročitati ovde.

Već sam pomenuo kako je Dunja uvek znala da sebi pronađe zabavu. Dok je bila mlađa, uživala je da svoje Barby lutkice udaje za njihove plastične partnere čijih imena nikada nije mogla da se seti. Jednom prilikom joj se, međutim, dogodilo da izgubi muža jedne od svojih plavokosih lutaka. Kada se nakon nekoliko dana traganja pomirila sa činjenicom da je dotičnog nemoguće pronaći, nije želela da joj omiljena lutka ostane raspuštenica, pa ju je brzo preudala za plišanog medu. Nisu joj se nešto posebno sviđali kao par, ali nije imala drugog izbora, jer više nije bilo nijednog “čovekolikog” mladoženje na raspolaganju.

Ali te bračne igre Dunju više nisu interesovale. Sada je kao prava ozbiljna petogodišnjakinja volela da telefonira, po mogućnosti nepoznatim ljudima! Time se bavila uvek kada bi se ukazala dobra prilika, to jest slobodna fiksna telefonska linija i nepostojanje odraslih osoba koje bi je mogle sprečiti da malo proćaska sa neznancima. Tada bi dograbila telefonsku slušalicu i pritisla sedam cifara koje bi joj slučajno pale na pamet. Znala je da se uvek neko javi ako pritisneš sedam cifara, pa makar i automatska sekretarica telefonske centrale!

Ovoga puta nije morala da se krije. Jeste da sam se ja nalazio tu pored nje, ali to nije bilo važno, jer nisam pokazivao preveliko interesovanje za njeno petljanje sa telefonom. Zapravo, nije baš da se nisam interesovao, ali kako sam bio novajlija u esnafu dadilja, moje viđenje brige o Dunji uglavnom se svodilo na to da treba da pazim da se ne povredi ili da ne upadne u neku nevolju ma šta god ona odabrala da radi. Malo zabave sa telefonom u tom trenutku mi je delovalo prilično bezazleno i bezbedno, tako da se nisam bunio. A izgleda da ni gospođa koja je upravo odgovorila na Dunjin poziv nije imala primedbi. Kada je shvatila da je sa druge strane žice samo neka mala devojčica koja ne namerava da joj bilo šta proda niti sprovodi bilo kakvo telefonsko anketiranje, pristala je na “igru” i upustila se u razgovor.

– Dobar dan! Jako Vam je lep glas! Ja se zovem Dunja, a kako se Vi zovete?

Nakon kratke faze međusobnog upoznavanja, Dunja je rešila da potpuno otvori dušu!

– Ja imam pet godina, a moji roditelji su na poslu, pa sam ja kod kuće sa jednim dečkom koji me čuva. Moji mama i tata su lekari i ako Vam nešto treba možete da im se javite! A ovaj dečko što me čuva, on se posvađao sa svojom devojkom i ona je otputovala na more, a on je ostao ovde da čuva mene, i sad ona treba da se vrati za nekoliko dana i ko zna šta će da bude! Možda će se pomiriti, a možda će on morati da nađe neku drugu devojku!

Saznanje da se na temu mog emotivnog života upravo vode telefonske konsultacije nije mi se baš svidelo. Zapitao sam se šta bi tek bilo da mala koristi blagodeti komunikacije društvenih mreža?!

Nakon par minuta Dunja se pozdravila sa svojom sagovornicom. – Doviđenja! Javiću se ja ponovo!

Prekinula je vezu i bacila telefon na fotelju. – Baš je neka fina žena. Kaže da baš ne valja ta tvoja situacija!

– Ma nemoj. Da nećeš možda da joj javiš kako se sve završilo kad se Maja vrati? – upitao sam je, a ona mi se isplazila!

– E baš hoću! Rekla je da mogu slobodno da je zovem kad god hoću!

– Je l’ da? A kako ćeš? Kladim se da ni ne znaš koji si broj okrenula.

Ništa nije odgovorila, samo se zamišljeno smestila u fotelju. Mogao sam da joj pokažem da je telefon sačuvao broj koji je pozvala, ali nisam. Gospođa će ipak ostati uskraćena za rasplet.


Milan Jokić je lovac na zvezde padalice, deteline sa četiri lista, zlatne ribice i sva druga bića i predmete koji ispunjavaju želje. Kada bude pronašao nešto iz ovog čarobnog arsenala poželeće da postane pripadnik Noćne straže Ankh Morporka. Do tada, uz olovku i papir stvara malo dobre magije kojom život u ovom sivom svetu čini podnošljivijim.

Editors choice