“Slepa ambicija”

“Slepa ambicija”

Posmatram umetnicu Lisu Fitipaldi (Lisa Fittipaldi) kako stoji pred platnom i pokušavam da se projektujem u njenu dimenziju, ali bezuspešno.

slika 11 Slepa ambicija

Umetnica Lisa Fitipaldi u svom ateljeu

Ponavljajući u sebi, kao mantru, reči dostojne nekog religioznog fanatika, “nemoguće, nemoguće”, shvatio sam da, ako se prepustim razumu, mogu proći godine u nerazumevanju uopšte postojanja njenog umetničkog delovanja. Da li bi trebalo da posmatram nedostatke oštrine, detalja? Nisam siguran ni da ih ima, niti je to u ovom slučaju posebno važno.

Lisa Fitipaldi je rođena 1948. godine u mestu Pontiak, u državi Mičigen, na čijem univerzitetu je i dobila prvu diplomu. Nakon toga, 1970, upisuje medicinu na Univerzitetu u Južnoj Karolini, te, kasnije, dobija i magistarsku diplomu Merilendskog univerziteta (1976) i počinje da radi u bolnici specijalizovanoj za lečenje trauma. Ipak, Lisa Fitipaldi odlučuje da gradi karijeru u finansijama, postaje ovlašćeni računovođa i finansijski analitičar. Život joj teče po planu. Sve do 1993. godine, kada, vozeći do posla jednog jutra, primećuje da ima problem sa vidom. Nakon toga, stvari počinju da se odvijaju ubrzano, a Lisa, usled problema sa krvnim sudovima, već nakon šest meseci ostaje bez vida. Iste godine biva zvanično proglašena slepom.

Ubrzo, nakon što njena bolnica odbija da kupi savremenu tehnologiju koja bi joj omogućila da nesmetano radi, Lisa napušta posao, izjavivši u jednom intervjuu kako su “pokušali da urade sve kako bi je naterali da propadne”. Sledeće dve godine provodi u teškoj depresiji. Lepota života koji je poznavala pretvorila se u haos življenja, a situaciju su pogoršali i ozbiljni zdravstveni problemi njenog supruga, Ala Fitipaldija (Al Fittipaldi), koji doživljava srčani udar i biva mu ugrađen bajpas. Pokušavajući da se navikne na novi svakodnevni život, Lisa je, kako sama kaže, najviše bila devastirana stereotipom da su slepi ljudi nesposobni da žive sami. Pitali su se šta, uopšte, sama traži na ulici, u prodavnici, bilo gde. U nameri da nastavi normalan život, Lisa upisuje časove vajarstva, koje u poslednji trenutak otkazuje. Nastojavši da joj pomogne na bilo koji način, Al joj jednog dana donosi set vodenih bojica za decu kako bi se nečim zanimala. Iznenađen njenim crtežima, već sledećeg dana joj kupuje iste boje, ovog puta za odrasle. Tako je Lisa Fitipaldi počela da slika.

Uprkos činjenici da joj je sposobnost vida umanjena za 70%, što joj onemogućava da vidi i same osnove, kao što su udaljenost, boje, dimenzije, oblici, Lisa počinje ozbiljno da se bavi slikarstvom. Uz pomoć tehnologije, kao i svesrdne podrške muža koji joj čita stručnu literaturu, Lisa počinje da uči osnove umetnosti i slikarstva, nešto sa čim ranije nije imala nikakvo iskustvo. Počinje da slika jednostavne oblike iz realnog života. Ljudi oko nje su govorili kako slep čovek ne može da slika, što je nju “izluđivalo”, i kaže: “Svaki put kada sam pokušala da se dignem iz prašine, neko bi rekao – slep čovek ne može… – a ja bih odgovarala, to što ne mogu jasno da vidim, ne znači da nemam pravo da istražujem život.”

slika 21 Slepa ambicija

Tamne naočare i pogled u nepoznato - perspektiva tame?

slika 31 Slepa ambicija

"Sanjarenje" ("Day Dreaming") – večita težnja ka (možda) nedostižnom

slika 41 Slepa ambicija

Scene običnog života čest su motiv njenih slika

slika 51 Slepa ambicija

"Balerina" ("The Ballerina") – stopalo koje plašljivo opipava svetlost, stranu teritoriju

slika 61 Slepa ambicija

"Vitbi" ("Whitby") – još jedna slika života ulice

Kako godine prolaze Lisa napreduje u svom radu, i, vremenom, od 1997, postaje šire primećena, te počinje da izlaže po galerijama širom SAD-a, i u inostranstvu (“Slepa ambicija” je naziv jedne izložbe). Takođe, postaje “senzacionalistička vest” velikog broja medija, te daje novinske intervjue, gostuje u TV emisijama, drži predavanja. U međuvremenu vodene boje zamenjuje uljanim, iako je tehnika dosta zahtevnija, naročito u njenoj situaciji. Između ostalog, 1999. godine, Lisa Fitipaldi osniva humanitarnu organizaciju “Mind’s Eye Foundation” koja se bavi edukacijom slabovidih ljudi, ljudi sa oštećenim vidom i sluhom, kao i slabovide dece, i pomaže im da iskoriste svoj pun potencijal i žive normalno u svom okruženju. Pored toga, Lisa je objavila i nekoliko knjiga, od kojih je jedna, “Slikanje tame” (“A Brush With Darkness”), u kojoj opisuje detalje svog života od trenutka kada je počela da gubi vid.

Po nekim navodima, Lisa je prestala da se bavi slikanjem 2004. godine i povukla se, donekle, iz javnog života. Koliko sa tim ima veze činjenica da su počele spekulacije o tome da priča o njoj i nije baš prava istina? Jednu od “optužbi” možete pronaći i ovde, gde se govori o “neverovatnoj” podudarnosti fotografije iz magazina i njene slike.

slika 7 Slepa ambicija

“Sporni” detalj po navodima osobe koja tvrdi da je umetnica prevarant

No, da li je Lisa Fitipaldi “ostvarenje nemogućeg” ili manipulator, sa ili bez podrške medija, na stručnim licima je da govore o tome. Ono što je sigurno jeste ovaj čovek, Ešref Arman (Eşref Armağan), rođen 1953. godine potpuno slep. Njegove radove možete pogledati na zvaničnom vebsajtu, bez obzira na to da li verujete u čuda, ili ne.


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.