Bilo je potrebno da prođu dve nedelje da bi je ugledao. Nije mu bilo jasno kako te tamne, braon oči kao njegove nije primetio ranije. Izgledala je tako ozbiljno, pažljivo je slušala udaljena svega nekoliko mesta od njega. Naravno, znala je da je gleda. Čim je zakoračila krenuo je za njom, i trebalo mu je nekoliko stotina metara da progovori prvu reč. Ali kada ju je izgovorio…

Drugi minut: Sedeo je sa njom na zidu i pokazivao joj Beograd. Pričao joj je o novom mostu, slušao je pažljivo dok je pričala o knjigama koje je pročitala, čuo je sve i nije čuo ni reč. Kad god bi se nasmejala grad bi postao malo tiši, dok sa njom nije ostao sam. I kao da je u njoj video sebe, znao je šta želi, šta voli i o čemu razmišlja kad god bi je pogledao, osećao je miris njene kose, dodirnuo je usnama, i grad se razlio u boje.

Slika 167 Slikar njenog sveta

Poznavao je sve nijanse njenih misli

Četvrti minut: Na svakom semaforu pogledala bi ga osmehom i zagrlila pogledom. Grad je mirisao na zimu, ali je on vozio sa spuštenim prozorom. Na jednom semaforu propustio je zeleno svetlo, ali niko nije zatrubio. Odvezao ju je kući, i vratio se kasno, jer njihov rastanak trajao je satima.

Sedmi minut: Zakoračila je u njegov svet, i on je bio svuda. Po zidovima, sve je bilo prekriveno, njegovi listovi na policama, razbacane olovke i slova, reči teške, hrapave, nežne, ogromne, svih boja, njegov svet ju je dodirnuo, zagrlio, sanjao. A ona se samo pustila, i niko nije bio svestan koliko je njegov svet otvoren i lažan u isto vreme. Nije to znao čak ni on.

Jedanaesti minut: Zeleno svetlo se razlilo sobom. Klik prekidača, drugi, treći, i sobu je ispunio njegov pogled, muzika je nosila njegov dodir, a njegovi prsti… Pali su na njeno lice, kliznuli niz usne, njegove usne šaputale su njoj o novom svetu, i ona se pustila. Odeća je padala, kao kiša, i miris njene kože se, baš kao kišni dan, nastanio u njegovim mislima. Zatvorila je oči, a njegovi prsti su klizili niz njen vrat, grudi, savršen stomak, igrali su na njenim bokovima, a ona je samo uzdahnula.

Slika 255 Slikar njenog sveta

Njegov dodir, pogled i zeleno – to je on

Njegov bordo prekrivač video je toliko toga, ali nikada do sada nije je ovako spustio pored sebe. Pogled koji je plašio i zbog kojeg ga je samo želela još više, portret svojih misli koje je satima iscrtavala na njegovim leđima, uzdah i pogled, oči im se sreću i on je ljubi, njegova ruka klizi niz njene butine, i… Sve nestaje. Muzika, zidovi, zelene mrlje po njegovom telu, mislima, zidovima, sve je to on, i tu je on pustio nju, bez razmišljanja, bez… Sve je bilo savršeno. Ona, njegovi pokreti, reči, dodiri, šaputanja, kapi kiše, portreti njenih misli, miris njene kože, njene usne, zagrljaji, kako je dodirivao svakim delom svoga tela, kako je zadrhtala i zaspala u njegovom zagrljaju. Zaista, u tom trenu, tom minutu, sve je zauvek bilo savršeno, i on je mogao sve… Sem da sobom naslika svoje srce.

Poslednji minut: I dalje mu nije jasno kako sve tek tako može da nestane. Trajalo je satima, danima, mesecima, svega sedamnaest minuta. Verovatno ne shvata da je problem u njemu, ne u njoj. Misli da se sve odvija baš kako bi trebalo, sve ga to vodi ka njoj, drugoj, trećoj, onoj koja možda nikada neće naići, možda će njegovo srce previše ostariti, umoriti se, možda je nikada neće ni sresti. Iza njegovih koraka i dalje ostaju zelene mrlje, i kuda god da prođe zidovi ostaju izlepljeni smešnim stripovima. Neke će skinuti, neki će samo dotaknuti tlo, a neki će tu požuteti. Samo jedan će ostati beo do kraja sveta, jer će ga on svakoga dana zameniti novim. Kada je nađe. Ako je nađe.


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice