Uvek treba otići tamo gde želiš, pa čak i po cenu izneverenih očekivanja. Ili je to možda Mika Antić rekao bolje od mene u “Nepovratnoj pesmi”? Ne znam, ali razlika između godina o kojima sve češće govorim “kada sam bila mlađa” i ovih sada, jeste u tome što Mika sada nije štivo ni za nadu ni za utehu. Možda tek za neko lepo sećanje dok recitujem stihove: “Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo…”

Imam potrebu za tišinom. I odlaganjem rokovnika u kutiju zajedno sa ostalim uspomenama. I želju da su mi se sve lepe stvari u životu već dogodile, a srećom nisu.

Umorna sam. Teško mi pada pomisao na hroničnu neispavanost, glad i višak kilograma. Ne podnosim galamu, gužvu i udarne jutarnje vesti. Ne prijaju mi osobe koje ne volim iskreno i sa tim istim osobama ne podnosim razgovore o nebitnim temama.

Osećam se kao institucija za opraštanje. Kao energetski bankomat. Kao brzi servis za rešavanje tuđih problema. I dođe mi da stavim katance na njih.

Plaši me pomisao na sopstveno shvatanje odgovornosti koje se kosi sa shvatanjima onih koje petogodišnje dete puštaju da samo pretrčava ulicu, dok oni u rukama drže fascikle i mobilni telefon. Možda je moj problem taj što sam život shvatila preozbiljno? Možda…

Knjiga i citat Sloboda iskrenosti

Vreme nije alibi

Brine me i puls koji mi se ubrzava kad god pomislim na neku neočekivanu obavezu ili, pak, kada mi se dogodi neočekivana sreća. Ne znam, ali kada u određenom trenutku života shvatiš kako ćeš sve naredne momente morati da grabiš i gradiš sam, sreća se kao cilj podrazumeva, ali se kao put ne može očekivati.

Ne podnosim kalkulisanje i sve one varijante “da li bi trebalo to da uradim, a ako ne bi, zašto ne bi”. Dosadilo mi je da stražarim nad sopstvenim dostojanstvom i najradije bih opsovala svakoga ko bi krenuo sa predavanjem o tome kako jedna žena treba da se ponaša.

Danas sam hrabra da kažem kako se, iako sam toliko puta u životu govorila zbogom, ja i dalje plašim buđenja u nekom danu, nekom mesecu ili godini u kojoj ću morati, ali neću uspeti da napravim plan u kome neće biti ljudi koje volim.

Vera ljubav nada Sloboda iskrenosti

Imati koga da voliš nekada je bitnije od toga da budeš voljen

I iako sam danas toliko dobre volje da priznam sebi kako nisam uvek igrala pametno, ali sam, nekako, uvek igrala iskreno, kada sagledam svoje dugoročne poteze i sumiram rezultate jasno mi je da kada ne volim i ne igram iskreno, ne volim i ne igram nikako. I nisu to one igre koje za cilj imaju šah-mat.

Onoga trenutka kada postaneš iskren prema sebi i svoju ličnost privileguješ slobodom ponašanja koja će biti u skladu sa tvojim, a ne tuđim očekivanjima, znaj da ćeš imati dovoljno zreo razlog da grabiš ka budućnosti, pa čak i po cenu izneverenih očekivanja.

Odluka da li će taj razlog biti velika kožna fotelja i pogled sa 20. sprata solitera u četvrtoj deceniji tvog života, ili malena ruka koja te grli dok joj objašnjavaš šta su to iskrenost i sloboda, svakako je na tebi. Ali, tu se već vraćamo na priču o mom shvatanju odgovornosti koje se kosi sa shvatanjima onih koji petogodišnje dete puštaju da samo pretrčava ulicu, dok oni u rukama drže fascikle i mobilni telefon. I znam da problem nije taj što život shvatam preozbiljno. Jednostavno, samo ga shvatam.


Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”

Editors choice