“Često se povučem u odaje svoje duše i tumaram njom. Tada isključim sva čula. Blagoslovena sam time što sam zdrava. Moja jedina boljka ne može da se podvede ni pod jednu dijagnozu. Drugo ime mi je Emocija. Drago mi je.

Ruke su mi skoro uvek hladne. Tako kada se pozdravljam sa nekim, verovatno je to prvo što primete. A prvi utisak ume da zavara. A može i da potraje. Neveštim osmehom vešto skrivam pravo stanje. Mnogi koji me poznaju, zapravo me uopšte ne znaju. Otvaram se samo retkima. Bili to pogrešni ili pravi ljudi, nije bitno, ja sam ih izabrala. Time sam ih ili kupila, ili oterala. Pojedini su pokušali na taj način da manipulišu sa mnom. Te sam oterala sama.

Strah je dugo preovladavao mnome. Nisam najsigurnija da li je poneka knedla u grlu i dalje samo strah. Najviše sam se plašila izgovorenog. Ja govorim ono što mislim. Tako da sam više ćutala nego pričala. Kada bih progovorila, to bi ujedno značilo i jednu novu etapu ili prekid dotadašnje. Sreća je što ne trčim pred rudu i ne trtljam na prvu. Dok ne uklopim svaki deo jedne slagalice, ne formiram mišljenje. I aktivno učestvujem u njenom sklapanju. Nisam samo pasivni posmatrač koji lovi greške i udara recke. I sama ih pravim. I sama ih ispravljam.

hhh Slovo iskrenosti

Sitnice se računaju

Sitnice me raspamećuju. Oduševljavam se kao dete na male znake pažnje. Iste, stalno pružam. Svima, sa malom razlikom naravno. Ali to su samo nijanse. Nisam sa svim ljudima u istom odnosu. To je samo zbog toga. Na taj način pokušavam da zaobiđem reči. One velike, značajne reči. I patetiku. Patetika ubija sve. Nije isto što i romantika, a mnogi je poistovećuju. Ja skoro sve okrenem na smeh. Tačnije, na šalu. Ali to je zato što sam beskrajno nervozna, pogotovu kada mi gori pod nogama. I onda me većina doživljava kao površnu i vetropirastu. A ja sam skoro sve drugo samo to nisam. I tako sama sebi često stvorim problem. To nije najbolji izbor, ali je dobra maska.

Ne ostajem ravnodušna gotovo ni na šta. Sve me dotakne. Radujem se tuđoj sreći kao svojoj. Patim kad drugog boli kao da je to samo moja patnja. Ali, ne zameram sebi empatiju. To je zato što sam iskrena. Da nisam, bila bih bez osećaja. A za mene bi to bilo ravno moždanoj smrti. Vegetirala bih kao biljka. Meni su osećanja neka vrsta goriva, vazduha. Pokazujem ih suptilno. Previše suptilno. Ali kada izostanu, to, po nekom čudnom pravilu, nikako ne valja. Tada su određene pojave i ljudi nevidljivi za mene. To je za mene ravnodušnost. Kada mi nešto ili neko ne izazove nikakvu reakciju.

ssss Slovo iskrenosti

Zagrljaj je produžena priča

Dajem se potpuno. U ljubavi posebno. A do ljubavi mi mnogo treba. Ali kada se to desi, ne umem polovično da volim. Ne znam da koristim. To je za saprofite. Ja sam ipak evoluirala. Ja sam srećna kada svoju toplinu mogu da prenesem, da izmamim osmeh, i kada mogu da pomognem.

Sve može da mi se pročita u očima. Zato ponekad obaram pogled ili ga izbegavam, okrećem glavu. To radim namerno. To nikako nisam mogla da uvežbam. Može iz mene da izlazi bujica reči koje neće imati veze sa mojim osećanjima. I stav, i priča i sve će se uklopiti u jednu celinu, ali oči će me odati. Ipak nisam glumica.

P.S. Verujem da sada znaš, zašto te toliko gnjavim kad smo zajedno, a onda se “izgubim” danima. Kontradiktorna sam, ali to je zato što emocije i razum nisu u skladu, a ta dva nikada ne mešam, samo ih pomirim. Ljubim.”

Izvor fotografija: kreview.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice