Uglavnom stvari imaju dobru i lošu stranu, a da li će biti ovakve ili onakve zavisi od silnih nekih parametara. Čak i one za koje mislimo da su baš dobre, dobre su samo kad su dobre. Na primer seks. Bez premca je kad je dobar i bez premca je kad je loš. O parametrima na ovom mestu nema potrebe da raspravljamo.

Drugi primer može biti film. Ne znam da li išta može više da razočara nego kad se pripremim za nirvanu (moje ćebe, moja soba, moj mrak, moja ja i nečiji film), stavim kursor na plej i posle deset minuta počnem da plačem od dosade. A onda i od tuge. A onda pobesnim. U ovom slučaju loš parametar je uglavno tip sa pijace koji mi uvali “dugo nisam gledao ovakav film” film. Nasednem, jer nemam izbora; ostale sam pogledala, a nova tura još nije stigla. (Pa nek me neko ubedi da imati izbor nije najvažnija stvar. I na pijaci!) Naizgled loše, takođe, može biti dobro. Ako je glupo, a veselo, dobro je. Ako je dosadno, a korisno, dobro je. Ako je ružno, a ružno, dobro je, jer vidiš šta je lepo.

Ipak, postoji jedna, mislim i jedina pojava na ovom, a možda i na onom i onom svetu, apsolutno dobra, dobra sama po sebi: Smeh.

Smeh postoji u svesti velikih još od davnina. Pisci i filozofi su ga razmatrali, tumačili, kategorisali, mada nisam sigurna koliko ga i upražnjavali. (Ti mudri su obično i ozbiljni, a oni što nisu mudri, a hoće da budu, prave se ozbiljni, pa ispadnu smešni.) Danas se o smehu piše u lajfstajl člancima i knjigama popularne psihologije, što ne mora da bude loše ako će krajnji rezultat biti smeh: smeh na glupo, smeh na smešno, smeh na zato što piše. Medicina objavljuje rezultate silnih istraživanja o blagodetima smeha za fizičko zdravlje. Istok kaže da stvaramo pozitivne vibracije i kada se nasilno smejemo, a da je pravi melem iskren i osmeh i smeh.

I bez tih potvrda, sigurna sam da svako može da pronađe sopstveni razlog za smeh. Ako vam je stalo samo do sebe, smejte se u sebi. Ako vam je stalo do sebe kod drugih, smejte se pred njima i smejaće se sa vama. Ako je situacija ozbiljna, smejte se i postaće prijatnija. Ako je osoba ozbiljna, smejte se i osoba će, kakva god bila, postati pristupačnija. Pa i ako vas nešto iritira, smejte se i smehom se inatite.

slika 11 Smehom se inati

Već danas se zaceni od smeha

Najviše poražava što smo ga retko svesni, iako se ne čini kristalno jasno zbog čega je to tako. To je kategorija poput ljubavi i mržnje. Ljubav i mržnju svakodnevno živimo, o njima razgovaramo, čitamo i razmišljamo. Pitamo se gde je kad je nema, očajavamo kad je prisutna. A smeh? Koliko puta mislimo o smehu, koliko puta ga konstatujemo kod sebe i kod drugih, koliko puta ga namerno izazivamo kod sebe i kod drugih?

Smeh je praksa. Sigurna sam. (Danas sam napravila modricu medicinskoj sestri na ruci. Ona je radeći svoj posao meni zadavala bol, a ja sam vrištala i smejala se u isto vreme. I ona je počela da se smeje mom emotivnom koktelu. Bilo je čudno. Bilo mi je jasno da je smeh sada postao moj izraz i na bol. Neko vreme sam ga svesno izazivala, a sada nastaje sam od sebe.)

Najviše oduševljava što smo za smeh jedini parametar mi. Apsolutni vlasnici i gospodari smeha. U prilici smo da se kad god, s kim god, o čemu god, bez ikakvog napora – smejemo. I da se usled toga osećamo dobro. Velika je povlastica da bismo je zanemarili.


Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.

Editors choice