Smisao i lojalnost

Smisao i lojalnost

Znaš li da znam? I znam da možeš? Hoće nam se. Došlo je odmah. Čista hemijska reakcija. Dato kao nagrada, kao pohvala, kao poverenje. Jer znamo da osećamo da niko nikada nije mogao i ne može bolje. Sada je jasno zašto se vazduh ubrza i ponese lišće. Zašto zvona kada im nije vreme zaćute. Zašto su neke noći bele. Zašto letnje žege taman kada postanu nepodnošljive ugasi savršen pljusak. Nije romantika, još manje finoća, ali nema ni primesu brutalnosti – vatre se ne gase brutalno. To je fakat.

Sva čekanja i trpljenja nečega i nekih bila su proemio, uvertira, najava priče koju vredi reći i živeti. Kondicioni trening emocija.

Ponekad Smisao ode. I u prvi mah se ne vidi da je otišao da se usavrši, da odraste. Samo jutrom pod rukom osetiš da ga nema. Još sinoć sve je bilo u redu. Ništa nije falilo. Ali svane jutro kada se otvori rupa i neumoljivo zjapi.

Pozoveš psihijatra i odeš na kanabe.

“ Nema mi Smisla. Nema! Ustala sam jutros i nema! Do sada nisam ni osećala da ga nema. Jutros se odsustvo nametnulo. Ne umem da se radujem bez Smisla!“

Onda te sa naučne strane “rasčevrlje“, objasne, i ti to slušaš, i plaćaš i poštuješ. “Dušo, za sve ima leka!“

“ Znam i ja toliko!“ – i u sebi – “ali kao da na mene nešto ne deluje!“

Počneš iz čista mira da kidaš histerično ordenje sa grudi. Da ga bacaš, ne mareći ko će se njime okititi. Hoćeš posve druge značke.

I onda napraviš kompromis. Ne ide ti se, ali odeš – muzika, dim, alkohol, prigušena svetla, znoj, tek po neki blic da te potpuno oslepi. Okreneš se odsutno da mu pobegneš i baciš pogled preko čaše neke domaće rakije.

“Ćao, ja sam Smisao.“

Osmeh.

“Ja sam Lojalnost, drago mi je.“

Dodir, varnica. Nije sladunjavo, jarkih je boja. Sluti na….

“Terapija mi nije uspela jer sam instinktivno znala da ćeš se pojaviti. Šta god da si radio, dugo ti je trebalo.“

“Suvi su ti zglobovi.“

“Kao što rekoh, dugo te nije bilo. Ljubav se vodi -  to ti je ako ne razumeš naziv isto kao seks samo kvalitetnije i posle nisi pust i blesav-  samo sa Smislom. Bez tebe po pravilu dođe životinjski. Hteli to akteri da priznaju ili ne.“

“Istinski se, instinktivno, upakuj kako hoćeš, želi samo Lojalnost.“

“Znam.“

I onda na važnosti dobiju noći. Noć je dama – slici daje posebnu boju. Tekstura i kože i pokrivača se bolje oseća. Sve ostaje u njenom okrilju.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.