Na kraju dugog hodnika stajao je sat, okačen na zidu. Čula je njegove otkucaje kao udarce po temenu glave. Tišina je bila mučna i beskonačna. Stoji tu, u ćošku bolnice, pokraj sestre koja drhteći u očaju se drži za mišicu. Čekanje. Ne može ništa da ubrza vreme, i da otera strah da će ovako večno stajati zgrčene.

Molitve su spontano pomerale usne, optimistično se stiskale u osmehu, posvećenom da svojom magičnošću probudi oca iz kome. Ležao je u toj beloj sobi, tako spokojno, dok je majka zurila u linuju koja prati njegov puls. Nagonski zadrhtaše pred tom nesrećom koja ih je zadesila.  Žudela je samo za jednim znakom njegovog života. Začepljenje u srčanom kanalu oborilo ga je kao da je trulo drvo, a onda ga vezalo. Zarobljen u toj bolesti, bio je tako miran i dalek. Memorija iz detinstva spojila je sestre u tom pogledu  podrške. Nije mogla više da nađe vezu između srca i duše, ličila je na rastavljenu šklopociju. Bolelo je svuda, rana koja je počela da se gnoji i peče.

Mučila je potreba da napusti prostoriju punu neizvesnosti. Izašavši na vazduh sa jednom čašom vode misli su lutale nekom čudnom stazom. Zatekla je sebe kako se prepušta noći, mesečini krhoj i svilenoj, kao da je vetar. Nosila je svojom opojnošću i nije se opirala. Osećaj da glava i telo traže izlaz iz muka, a ova noć je, na tren, to dopustila. Tihi  momenati pomogli su joj da zaboravi na strah koji je tutnjao po telesnoj unutrašnjosti- bespomoć.  A onda se začula muzika. Mogla je da dopre u njena zatvorena čula sluha, da je dodatno uznemiri. Svirala je melodiju pesme “What a wonderful world“. Misao se sama oslobađala kad joj je teško, zato je često govorila sama sebi i ogledala se u ručnom ogledalu iz torbe. Odraz bi prikazao užasnute oči , i budne stražare svesti. Ponavlja pitanja mnogo puta; koji se to kamen iz temelja izmakne, pa počne da se ruši i odronjava?

Život je delovao kao čvrsta zgrada, a iznenadni potres porušio je sve kao da je od peska. Čime da otera tu zlobu koja sa crnim dimom stoji iznad bolničkog kreveta njenog oca? Kako da sve vrati na pre samo nekoliko časova? Dubokim udisanjem nada se da će ugrabiti dovoljno kiseonika, i snagom uma oterati gladnu smrt, koja svoj obrok traži u njenoj porodici. Nikada se nije molila Bogu, sve do sada, kada je glasno izgovarala ime Gospoda, da stoji uz nju, i utešno je grli. Srčani puls stezao je u mozgu, a krv ledena bojila lice u bledilo. Dlanovi spojeni pritiskali su vrhove prstiju u nameri da isteraju bol noktima do krvavih otisaka.Ona stoji na odronjenom tlu, bori se za još jedan dah…

Misli prekida niska, okruglasta osoba u belom matilu. S’ blagim osmehom smireno saopštava da je stanje stabilno i da se nametnuta ružna sudbina odselila. Ona tegoba je curela poput sitnog peska kroz sat; polako, ali sigurno se oslobađala.

Čudom oživeli ostatak onoga što je bila njena priroda, uzdiže se kao feniks, i mlati krilima. I još dok suze nisu počele da se suše ona je ozarila lice optimizmom.

Duh je izbavio iz beznadne situacije. On i sada izbavlja. I nastaviće svojom snagom da  joj održava puls i veru u bolje sutra.

Nakon nekoliko meseci grlila je svog oca kao da je meki oblak.


Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)

Editors choice